Учитељ

134 Рад. В. Теодосић

— научну литературу, јер школа учи да се читају само бајке. И за цео живот за такво дете, са малим изузетком, остаје разумљива само литература која садржи бајке и описе живота светаца, у којима такође фигурирају сва могућа и немогућа чуда. Сем тога бајке развијају у детету неправилан поглед на књигу уопште. Оне га навикавају да на њу гледа као на средство добре разоноде. А што је главно, читање бајки навикава децу на такозвано лако читање, тј. читање рђаве белетристике, површне литературе. Читајући бајку, дете сву своју пажњу усретсређује на испреплетеност фантастичких догађаја и појава. То исто оно тражи и у свакој другој књизи. То му се допада и на то се навикава. На тај начин код детета се помоћу бајки васпитава онај тип читача који у књизи тражи тајанствености, фантастичну фабулу, необичне догађаје, страхоте, крв, разбојнике и чудотворства светаца, тј. све оно чиме је богата наша улична литература. Слични описи, и поред њихове невероватности, код младих неискусних читача стварају утисак истине. Такав читач и на сваку другу књигу гледа као на „неинтересантну“ и разумљиво је, што ће популарно — научна литература изазвати у њему досаду и одвратност: она у њему не изазива оне емоције нижег реда које изазивају бајке, порнографска белетристика и остала литература сличне врсте.

Али мој задатак овде није да дајем свестрану оцену дечјих бајки. Покушаћу да укратко осветлим питање о бајки и њеној улози у развитку детета поглавито с тачке гледишта класног васпитања. Неопходно је истаћи место које бајка треба да заузима у систему социјалног васпитања, које се води под знамењем прогресивне идеологије и подвргнути анализи онај материјал који садрже бајке, на коме се васпитавају деца у претшколском узрасту и у првим годинама по ступању у школу.

3 -

Као што сам већ напред поменуо, бајка, по мишљењу многих педагога, претставља одлично средство за развијање виших осећања и појмова, које желимо деци да усадимо. Она је моћно оруђе у рукама васпитача, Она је једно од драгоцених средстава да се деци накалеме идеје, које би се без ње показале често неприступачне, несхватљиве и неприхватљиве. „Зар постоји боље средство да се деци усаде, тачније, да се чак и најмањој деци омогући да осете идеју друштвене солидарности, него да им се исприча прича о репи, коју нико посебно није могао да ишчупа, већ су је ишчупали „сви сложно“, при чему је свака, па чак и најмања снага као што је снага једног миша, имала вредности. Уопште, помоћу прича и бајки може се много што неосетно научити. Помоћу ње најлакше је прожети дечји дух народним идеалима који су у бајкама нашли своје оваплоћење, надахнути се и идеалистичким расположењем и вером у то да у свету постоји много чега што наши преци ни сањали нису“. Тако говори о бајки Румјанцев, који добро познаје дечју психологију. И он је потпуно у праву. Зар постоји боље средство да се у деци изазове усхићење према цару, принчевима, принцезама од литературе, која садржи бајке добро