Учитељ

= 5

ципима те врсте. При томе треба разликовати простоту скромну, природну и чедну од грубе неотесаности, какву ми највише имамо у средњим сталежима или у сељачким „покондиреним тиквама“. И због тога баш што смо ми имали у тим породичним задругама једну еминентну васпитну школу, ми смо зато и могли имати ратнике у светском рату, који су задивљавали свет не само својим јунаштвом, него и својим васпитањем. ИМ када су те породичне задруге на селу усахнуле и тако рећи ишчезле, срећа те су на њихово место дошле кооперативне, које су чак својим правилима (чланом 5) у доброј мери прихватиле и то тако звано грађанско васпитање, те су на тај начин постале једна читава школа те врсте и показале толике обилате успехе, да су села која су пре 30—40 година претстављала савршену беду у сваком погледу због распаднутих породичних задруга, после 3—4 деценије задружнога рада изменила своју физиономију чак и у васпитном погледу својах грађана. Треба доћи на њихове скупштине и конгресе, па чути шта они говоре и из тога оценити ступањ њиховог васпитања.

Ето путоказа за стварање грађанског васпитања: из куће у школу, из школе у живош и друшшвене кулшурне установе. Ну да идемо редом.

Али шта ћемо са оним грађанима који су остали без домаћег васпитања, управо са оном децом која нису ни знала за домаће васпитање, која су дошла из неке инокоштине, или без оца или без мајке, или и без оца и без мајке, деца се улице. Шта ћемо са тим грађанима које је више улица или само улица васпитавалаг Шта ћемо с оним множинама људским које су изашле из породица већ усахнулих или из оних породица у којима се васпитање изопачило и улоге промениле, услед социјалних налета и зараза, па место да родитељи васпитавају своју децу, а оно деца васпитавају своје родитеље, где је деци много већи ауторитет и принципал неки старешина, водник или десетар у некој установи, него ли родитељи. Шта ћемо са тим новим проблемима, које је нови живот донеог А ми смо већ имали један ред и поредак којим смо стварали грађанско васпитање: кућа, школа и друштво. Па се показало да то све није било довољно. Зато што је школи главнија још ерудиција од васпитања. А друштво овакво какво је више квари него што поправља, управо руши погдекада и најбоље створено васпитање. У педагогији постоји и нарочити одељак: васипшшање у ужем смислу. Пре 50 година постојао је био нарочити предмет у нижој гимназији моралне и грађанске поуке па чак имао и свој уџбеник. Па све то није било довољно. Друштво је опет патило од неваспитаних људи. Разумљиво — зато што школа не може да обухвати цео живот. Било је и добронамерних људи, који су писали нарочите Грађанске букваре и наравоученија, па се ствар грађанског васпитања минимално померала напред.

Не може се крпежем ништа створити без колекшивног, интегралног и нарочишо организованог народног васпитања. Школа и да хоће само грађанском васпитању да се посвети, она не може

3