Учитељ

чињу, разуме се, најчешће далеко од тога да почну исправно: почињу било превисоко, било прениско. А резултатг У првом случају деру се „из петних жила“ код виших места у „Напреј“ и код завршног дела „Боже правде“, а у другом случају „даве се“ („гутају кнедле“) код дубљих одељака „Лијепе наше“ („ој јуначка земљо мила“ и „да би вазда...“). Где је ту онај утисак лепог што га треба певање химне да остави на дечју душу» Или зар мисле они који то толеришу да и деца немају извесних критерија за лепор

Све су то ситнице! — рећи ће нам неко. Али ми одговарамо: нису то појаве које се могу запазити само у основној школи. Многе од ових грешака сусретали смо и код средњошколских хорова, приметили смо их код хорова одраслих певача, па чак шта више и код реномираних хорова и код диригената од гласа у варошима, а не можда само негде на селу. Јесу то наоко ситнице, али такових „ситница“ пун је наш народни живот, а заједнички им је извор наш познати нехаш! У конкретном случају ради се о недовољном пошшовању химне, а то је појава скоро непозната и немогућа код других народа и у другим државама.

Како да се отклоне ови недостаци и грешкег

Државна штампарија требала би да изда велику зидну табелу са нотама и текстом државне химне. И ноте и текст морали би бити довољно велики да се може лако читати из веће удаљености, а израда би морала бити техничка на висини и укусна. Табеле да се израде у две верзије: ћирилицом и латиницом, а њихова набавка да буде обавезна за сваку школу у држави, односно за свако оделење Ши разреда, тамо где их у једној школи има више. Зато и цена тих табела треба да буде што нижа, тек толико да се покрију трошкови издавања. Овакве табеле видели смо по школама у Чехословачкој, а то су запазили и многи други посетиоци чехословачких школа из иностранства. Држимо да би се ово могло провести лако, брзо и без већих материјалних издатака. А користило би, о том нема сумње, много: онда би биле онемогућене грешке и сва отступања од правилног текста у првоме реду, а могла би се постићи и већа једнообразност у погледу напева.

Да би се ово последње постигло требало би у принципу да се реши питање музичке обраде и учења химне пре него би се приступило издавању такве табеле. Садањи наставни програм О. н. бр. 48491 од 17-УП-1933 год. (слично ранијим програмима) прописује да се државна химна учи у Ш разреду, ау ТУ разреду да се пева у два гласа. Ми бисмо овде предложили једну реформу: државну химну не би требало учити у два гласа већ само једногласно. Разлози су за то:

а) Поред тога што је једногласно певање за децу лакше и не ставља толико захтева на музичку спретност и извежбаност учитеља, оно је и свечаније — оставља снажнији утисак, нарочито кад се пева у већим масама. Зато и други народи тако певају своје химне. Зато н. пр. и католичка црква прописује да се несма захвалница „Тебе Бога хвалимо“ (Те Пешт) пева само у 1 гласу, било с пратњом или без ње;