Учитељ

РЕНЕ

немир духа, у сувишан страх од живота, у прејако осећање животне трагике. То потврђује целокупно Либертово диалектичко учење, као и овај навод: „Наш духовни живот испољава такву изванредну многостручност од интереса, тенденција, вредности, да се из овог шаренила ниједна једина идеја не истиче у бесприговорно признатом угледу и безусловном ауторитету... Ми не можемо са извесношћу рећи, у чему се изражава смисао живота, како га можемо претставити и остварити... Што о њему хоћемо и можемо рећи, то је мисао, да његово биће и његова вредност почива на бесконачности једног неиспуњеног задатка“ (329).

Таквом својом диалектиком се Либерт показује противан Хегеловој диалектичкој методи учења, којом се дају надмашити и оне противности за које он сматра да су ненадмашне, и по којој се ни индивидуални ум не ставља у правилан однос према општој умности.

в. Индивидуални ум и универзална умност

Индивидуални ум се у научом, моралистичком и политичком свету често показује револуционаран, те избија у супротна схватања, обарајући уобичајена стара, истичући овима насупрот необична нова или враћајући у живот из њега једном ишчезла. Такви су се: револуционари показали оснивачи религија и цркава, моралисти Лио-Це и Сократ, умови од Ђордана Бруна и Хуса до Канта и Хегела, до Маркса и Ничеа, до Кемала, Мусолинија и Хитлера. Индивидуални револуционарни ум на један мах замењује једну идеју њеном супротношћу, нагло окреће мишљење и живот у супротном правцу схватања и делања. Тако је геоцентрички принцип замењен хелиоцентричким, пут за Индију окренут у супротном правцу, начин штампања књига измењен заменом принципа непокретних слова принципом покретних и т. д.

Сасвим је други случај у преокретима код опште, универзалне умности, код умног тоталитета или духовног универзума. Овде идеје живе, рађају се, развијају и умиру на начин који је само условљен, али не и извођен начином револуције, већ се спроводи еволуцијом, по једном ширем и општем закону промена: по закону не само коншраста него и хармоније контраста. Тим начином еволуирају принципи: супстанциалности, емпиризма, идеализма, интелектуализма, субјективизма, индивидуализма, аристократизма, консервитивизма, силе, освете, егоизма у каузалност, рационализам, реализам, волунтаризам, објективизам, колективизам, демократизам, либерализам, у принципе права, правде — доброте и алтруизма Да се задржимо на случају супстанциалности, или материалности и каузалности.

Првобитни појам о узрочној надприродности у општој човечанској умности посшепено је евољуџрао у појам о природности узрока, те је тако шоком времена принцип супстанциалности очишћен од појма о духовној материји и утврђен појам о чулној материји и на ову сведен принцип супстанциалности. Тиме је и принцип каузалности очишћен од појма о сили неприродног духовног узрока, о сили узрока ван материје, а створен појам о