Учитељ

199

са својим механичким, формалистичким, каткад чисто шаблонским решењима. Њено право било је рад као форма живота, а не рад као механичка форма.

Рад као механичка форма постојао је и у „старој школи“. У њој се, на жалост, каткад и претерано и премного радило. Стога је рад у њој био тако тежак за децу, а каткад тако мучан и за учитеља. Рад као животна форма, а такав рад битно обележава срећа и радост, форма је живота, коју, као сваку срећу и радост, није лако наћи. За откриће овакве форме рада потребан је каткад прави унутрашњи преображај. Утешно је за срећу и радост нашег друштва и за наш народ, што је југословенски учитељ већ у више махова доказао, да је у стању и да може да се преобрази изнутра.

ЈОСИП ШКАВИЋ:

Правци и тежње југословенске педагогије

Педагогија припада међу примијењене науке. Стога се она управља већ и у свом опћем или теоријском, а поготово у свом другом, практичном дијелу, према потребама и захтјевима оних фактора којима је намијењена. Према тому може да буде говора о индивидуалној као и о социјалној педагогији, о развијању појединачних својстава човјекових, једнако као и о развијању опћих човјечанских особина, а затим и о задовољавању узгојних и образовних потреба народа, држављана, чланова цркве и других природних и умјетних људских заједница. Којим ће од тих праваца јачом страном скренути педагогија у својој теорији и пракси, који ће од циљева бити предмет веће њезине пажње, да ли индивидуални, национални или интернационални, зависи од идеја које владају извјесним временом, зависи од опћих тежњи које избијају из стања што га изграђују човјечанске животне снаге у својој еволуцији.

Тако на пр. под утицајем натурализма, наиме у тежњи да се живот људски сведе на најпростије форме, и да се изграђује једна природна, свима људима заједничка култура, настоје њемачки филантропи у осамнаестом стољећу да узгајају „свјетскога грађанина“. Кад се пак на почетку деветнаестога стољећа почиње јачом снагом да формише колективна, нарочито национална свијест, истиче Фихте у својим „Говорима њемачком народу“ да је врховни циљ васпитања: „ваљан члан народа“. Русо, као најјачи претставник натурализма и натуралистичке подагогије, мисли, да треба прије свега узгојити ваљана човјека, јер ће само ваљан човјек моћи да буде у пуној мјери и све остало; и ваљан члан своје породице, и грађанин, и радник у свом занимању, било то његово занимање које му драго врсте. Напротив тога каже Фихте управо обрнуто: само ваљан члан свога народа може да буде и ваљан човјек.