Учитељ

204 с

да се етички идеализам под тим утицајима мало мијења. Тек на неким мјестима скреће према утилитаризму социјалнога правца. Док је код Хербартоваца била у центру наставе етичка грађа, народна и умјетна литература, па библијска, народна и свјетска хисторија, дотле ова настојања дају то мјесто природним наукама. Тако Драгутин Хецман, учитељ народне школе, издаје под тим утицајима спис о концентрацији наставе којој није центар један одређени наставни предмет него „живот природе и људски радови у њој“. Тај је спис објављен први пут 1898 године, дакле у доба кад још није било ни говора о „скупној настави“ коју данас заговара савремена педагогија.

Уза таква педагошка схватања јавља се код наси експериментална педагогија. Главни је њезин претставник д-р Паја Радосављевић који је још прије свјетскога рата радио у Њујоршком универзитету и штампао код нас и на страни неколико књига и Мноштво мањих научних радсва, а експерименталну педагогију обрадио у двије књиге, Тај рад је такођер нашао одзива и међу учитељима и они су свој рад прилагођивали таквим настојањима. Тако је на пр. учитељ народне школе у Добоју, Ђуро Блажековић, неколико година пажљиво истраживао душевну садржину дјеце која долазе у народну школу, па је интересантне податке о том приопћио у нашим педагошким листовима.

Овим настојањима знатно се мијења схватање узгојнога и образованог рада. Мјесто аперцепције хербартоваца, мјесто психолошке основице у раду почиње да преовладава нешто много првотније и конкретније, и рад се развија на основима физиолошким и биолошким. Настава, рад, навика, вјежбање почињу се као васпитна средства гледати сасвим другим очима. Док је ранија педагогија цјенила та средства само по искуству, по резултатима који фу њима постигнути, новија их узима у обзир на основи познавања и објашњавања њихових биолошких и физиолошких узрока. Један унутрашњи процес не гледа се више само психолошки, већ се разматра у читаву човјекову бићу, у својим првим почецима, у оному у чему су психичке појаве тек посљедице. Но зато сви савремени педагошки покрети иду за тим да установе како ће се дијете интелектуално и морално развијати доживљавањем и проживљавањем, што значи утјецањем на читаво његово биће, а ве само развијањем интелекта. Тиме је научно утврђена она интуитивна мисао: Није примарна човјекова способност умовање, него активност, рад, живот, и одатле ваља поћи, па ће се онда напоСљетку и умовање развити као органска и природна посљедица еволуције читавога бића људскога и као природна посљедица средине у којој он живи и ради.

То је Толстојева мисао која се данас у педагогији све јачом снагом истиче и настоји на различите начине реализовати. Она се испољава и у нашој савременој педагогији која се од првих својих почетака изграђивала на националним темељима. Због тога може се са много оправдања устврдити да ће наша педагогија идући тим путовима успјети да, у циљу и у средствима нашега народног узгајања, истакне јединство свију оних снага