Учитељ

297

чади код животиња и човечијег подмлатка, не само у трајању младости него и у начину развитка. Развитак младунчади код животиња обезбеђен је поглавито факторима наслеђа, јер су њихове радње већ диференциране и одређене, те је потребно само да се у доба младости још развију и очврсну њихови органи. Код људског подмлатка пак нити су нагонске активности онако диференциране нити је њихов развитак потпуно обезбеђен факторима наслеђа, већ се развитак тих урођених снага врши употребом и вежбањем. Из извесног броја недиференцираних нагонских активности диференцирају се и развијају вежбом и употребом све снаге душевног живота, како оне које дејствују у виду специјалних вештина и навика (механичке снаге) тако и оне које делају као опште снаге за прилагођавање и сналажење (интелигенција). Под употребом подразумевамо оне радње које се врше ради непосредног практичног задовољења потреба (свакидашњи послови), а под вежбањем подразумевамо оне радње које се врше „са унутрашњим дејством“ и имају за циљ што боље развијање наших „унутрашњих снага“ =) Само ову другу врсту радња извесни педагози увршћују у васпитање, а обе ове врсте радња са факторима наслеђа и свим осталим утицајима увршћују у појам образовања, ма да неки педагози, као што смо видели, изједначују појам образовања са ширим појмом васпитања. Но било да се узме појам васпитања у ширем или у ужем смислу, васпитање се овде дефинише према радњама и чиниоцима који сачињавају васпитни процес, којим се врши психо-физички развитак подмлатка, а тај развитак везан је, као што смо видели, са биолошким развитком и на њега се надовезује.

Али овај васпитни процес психо-физичког развитка омладине обавља се у друштву и помоћу друштва и његове културе и цивилизације, и друкчије се васпитање не би могло ни изводити. Јер развијајући васпитањем своје урођене способности, деца истовремно стичу извесна знања, вештине и способности. Ми немамо другог начина да развијемо свој дух, до примањем и прерађивањем извесних знања, вештина, културних добара и културних вредности, којим располаже једно друштво. Према томе, васпитањем се врши не само психо-физички развитак нових генерација, већ се оне у исто време и социјализирају>), тј. укључују у друштво, и то на тај начин што је васпитни процес праћен примањем културе и цивилизације културних вредности и културних стремљења оног друштва у коме се врши васпитање. Без овога не би био могућ напредак ни опстанак једног друштва. Зато Џ. Дјуи с правом вели, да васпитање није никакав луксуз већ нужна друштвена потреба. Тако видимо да социолошке дефиниције оних педагога који одређују васпитање као друштвену функцију којом се социјализирају нове генерације, не стоје у супротности са биолошкопсихолошким дефиницијама, већ се узајамно допуњују. Јер социолошке дефиниције узимају више у обзир циљ и резултат васпитања и улогу коју оно има у друштву, док биолошко-психолошке

4) Ову поделу извео је г. д-р В: Ракић у својој Теорији образовања. 5) Епте ОПштћени, Едисапоп ећ застопогте, Рапв, 2те вд.