Учитељ

370

увек прелази преко ње, увек трасцендира (Фихте). Платон је симболички претставио луталачки, каприциозни, тражилачки и меланхолични карактер Ероса: он је такав и у љубави, и у смени генерација, и у поезији, и у политици и у филозофији. Сваки „иманентизам“ за Ероса је несносан и значи живљење у пећини. Али Ерос је транс и стално „живи у трансу“. М он се умирује само тада, када трансцендује сву хијерархију степена бића и вредности, када наиђе напослетку на пуни простор, бескрајни простор Апсолутног.

Како је могуће у таквом свеобухватном дијапазону Ероса ипак сачувати првобитно значење до (сексуалности), како то чине Платон и доцније Фројд»

Трансцендирајућа природа тежње даје јасан и исцрпан одговор. Шћјдо је тежња и дакле транс, први и најприроднији излаз из себе, излаз преко граница свакога „аутоеротизма“ (Тећитеђ), почетак сваког пожртвовања, сваког тражења потпуности и бескрајности. Али ово је само први ступањ тежње. Он се оставља позади. Суштина Ероса открива се у том чудном факту, да се свака истинита „заљубљеност трансцендира преко граница сексуалности и прима напомену о њој као профанацију љубави. Но даље, права љубав се трансцендира преко граница непосредног објекта љубави и она обухвата месец, сунце, звезде, сав космос...

Ако је истина да права љубав чини човека песником, онда то значи да она чини човека ствараоцем и, дакле, уздиже га на нове степене бића где се објективирају нове идеје, смислови, вредности.

Разуме се, сви ови транси које извршава тежња за Фројда су илузија, али илузија ће бити не само заљубљеност, већ и поезија и уметност, и култура, и морал и, разуме се, религија, По Фројдовом учењу сублимација је немогућа, јер је сублимација по Фројду илузорна. Сублимација је могућна само у потпуно другом погледу на свет.

Шелер оправдано указује прстом на апсолутно разна СвОЈства различитих тежња и њихову несводљивост на једну тежњу, на пример, на сексуално. У овом смислу потпуно је тачно, да су љубав према оцу, према матери, према сестри, према драгани —- квалитативно различите љубави и да претстављају различите категорије љубави. „Света љубав“ Франциска од Асизе никако не може да се еволуционо објасни из сексуалног нагона. Такво објашњење је просто неспособност да се види нешто квалитативно ново и више што постаје на вишим степенима, неспособност да се види нова категорија.

Све је ово тачно, само Шелер није довољно нагласио јединство тежње. Тежња, како је било показано, увек тендира томе, да образује „свеобухватни афект“, иначе нарушава јединство личности. Шелер, у своме плурализму емоција и тежњи не оцењује праву сублимацију. Она се састоји у томе да различите тежње, у својој непосредној квалитативној самосталности, не стоје индДИферентно упоредо, већ образују систем узајамног проткивања и потчињавања. Ово је јасно већ из тога, што је у свакој тежњи