Учитељ

976 =

кује са идејом или објектом који су средство да се „ја“ изрази. Напор, у смислу супротном интересу, имплицира деобу свести од објекта за посматрање или потребне активности. Последица овога јесте борба између две врсте активности. Стварају се механичке навике, на око активне, али без психичке активности и, према томе, без вредности. У свести, ствара се забуна, много је идеја, али без једног јасног и одређеног циља. Интерес, у смислу супротном напору, је просто дражење чула, праћено задовољством, што повлачи нервну исцрпљеност с једне, и непажњу, с друге стране.

Кад се пође од факта да код детета постоје моћи које треба да се развијају, кад се нађу ослоне тачке за развитак и дисциплину истих, добија се солидна база за васпитање. Напор се развија нормално кад је обезбеђено слободно развијање и цветање ових моћи. Радећи тако, адекватним начином, у истом смеру, постиже се оно што је главно, пажња, концентрисано „ја“, управљено једном одређеном циљу; тако се ствара солидна и стална навика да се све индивидуалне моћи развијају у правцу одређених циљева. Овакав напор није досада, не троши се у болесној нервној исцрпљености, јер је прожет интересом у коме је ангажовано цело „ја“.

(Наставиће се) С француског Драг. Д. Прокић

ИДЕОЛОШКА _ РАСПРАВЉАЊА НИКОЛАЈ ЛлосКи:

Дијалектички материјализам

Пређимо сада на најважније питање, на питање какво је место свести и психичког процеса у природи. На жалост, дијалектички материјалисти када говоре о овим питањима они не разграничавају тако различите предмете испитивања, као што су: свест, психички процес и мишљење. Овом низу они додају још осећаје, као нижи облик свести. Сад треба рећи неколико речи о разликама између ових чињеница, да бисмо се лакше снашли у учењу дијалектичког материјализма. Прво ћемо почети са анализом човечје свести.

Свест је увек двострана: неко сазнаје и нешто сазнаје; назовимо ове две стране терминима: субјект свести и објект (предмет) свести. У човечјој свести субјект свести је човеково ја. Суштина свести састоји се у томе да сазнавано (радост коју осећамо, звук који чујемо, цвет који видимо итд.) на неки интимни начин постоји не само по себи, већи у субјекту. У савременој филозофији и психологији јако је раширено учење, да је за сазнавање осим субјекта нужан још и нарочити психички акт сазнавања, који управља субјекат на објект (на радост, звук, цвет). Такви психички актови називају се интенционалним актовима: они су управ-