Учитељ

323

ће ова, јавна дискусија бити од велике педагошке користи за наше читаоце и за разбистравање многих педатошких појмова. Тако и само тако треба схватити ову дискусију.

Е Уредништво

У прошлим бројевима Учитеља приказани су чланци о делу „Филозофија наставе, које је пружило један пример уношења дидактике у филозофију. Овом приликом хоћемо да прикажемо једно уношење филозофије у педагогику. Оба случаја су необична за педагошко учење. У првом случају, насилно убацивање елемената дидактике у метафизику показало је као последицу разводњавање филозофије, а сву добит за педагогику у томе да се она као наука и филозофија може и треба да обрађује по диалектичкој методи, премда у супротном правцу према Либертовој. У другом случају, којим ћемо се забавити овом приликом, неподесним уношењем и не увек подесним изношењем филозофских и научних, па и самих политичких момената у педагогику, постигло се толико да се замути њен систем.

При оцени једнога филозофско-научног дела пажња се управља у два правца: на спољну и унутрашњу страну његову, на форму и садржину, на спис и идеју водиљу. Ако притом самом спису нема шта важније да се замери, као што се показало код Филозофије наставе Д-р Артура Либерта, онда се у оцену узима само правац и идеја, само гледиште и метода испитивања. У противном случају, какав је наступио код Опште Педагогике Д-р Вој. Р. Младеновића, оцена пада на обе стране. Према томе, у оном првом случају, вредност самог списа, може се рећи, стоји изнад критике, у другом она пада у критику.

У сваком случају пак, при оцени се узимају у обзир поглавито две ствари: метода научног испитивања и систем, систематизација појмова, њихове дефиниције и класификације, поставка и решавање проблема, доказивање основаности хипотеза, принципа, закона, гледишта, идеје водиље „а поврх свега примена логичко-методолошких принципа учења. Стога ћу, приказујући Младеновићев спис, у првом реду, замерити неким његовим одредбама и учинити напомене на извесне стилске необичности и незгоде, као и на гдекоје синтактичне омашке, а потом ћу се редом задржавати на идејним и принципским, телеолошким и методолошким, више општим него посебним, схватањима, било да ми се оне учине мутне и нејасне, или неправилне и нетачне. По таквом, више идејном него књижевном, расправљању критиковаће се расправљајући и расправљаће се критикујући.

[. ОПШТА ЗАПАЖАЊА 1. Претходно о педагогици као науци

Одмах у почетку морам рећи, да се општи утисак од списа не слаже у довољној мери с карактерним цртама једне науке. Јер, и у самој садржини списа, као и његовој форми, има елемената који ремете утисак научности, или су по неки од њих просто убачени и само додирнути, често без стварне потребе, као да се хтело показати што веће шаренило. Притом од тих излиш-