Учитељ

325

„Ако је у педатогици, чији је предмет васпитање, раније за дуго била могућна заблуда да она као наука може да одговори своме задатку и без свестранот, темељног познавања суштине човечјег бића, данас у такву заблуду моту да падну само они који не схватају битнест васпитања“ (12).

Овако нахођење показује двојаку заблуду, што би према данашњем стању науке и филозофије требало да је онемогућено у појави, и то: прво веровање, да се суштина човечјег бића може свестрано и темељно упознати, и друго, да поделу педагогике као науке треба учинити према битности васпитања. Јер, за прво се зна, да постоји немогућност познавања бића уопште, према. томе и човекова без остатка, те је стога филозофија новог времена наместо проблема бића узела постављати и решавати проблем вредности. Против оне друге заблуде пак говори оно што малочас рекосмо за логичку основу поделе сваке, па и педагошке науке. Ова друга заблуда је јасна већ и по томе, што је нелогично и немогуће извршити образложену поделу педагошког система на основи схватања битности васпитања, кад се она може познати тек у самом току систематског излагања. А зато што је и Младеновић прихватио такву једну са стране психологије позајмљену поделу, узев тројаку страну душевног живота за њену подлогу, он је могао тај „научно-филозофски“ акт поткрепити оваквим једним „разлогом“:

»О њима (воља, осећање и ум, разум) и данас говоре чак и најубеђеније присталице јединства, душевно живота и васпитања, ма да оштро нападају то тројство, то „старо ногаре“ за психологију и педагогику... зашто се та три призната изражаја душевне активности не би узела за основу поделе, којој је у крајњој линији смер техничко савлађивање градива... када... се психолошко сазнање постепено, али сигурно враћа њему, само са. једним продубљеним схватањем... не могу се те три стране једне целине назвати „старо ногаре“, утолико пре но што и онај који их је тако крстио редовно говори о њима“ (14 и 15).

„Старо ногаре“ већ и као шаљиви израз је недоличан озбиљном учењу једне науке, те га није требало ни једном, још мање поновно помињати. Али, када се већ „старом ногару“ придаје незаслужени значај трихотомног принципа поделе и саме педагошке науке, морамо се на њему задржати, те насупрот његовом механичком саставу и „смеру техничког савлађивања градива“ истаћи логички развој психолошког тројства у појавама развијеног духа, да бисмо притом истакли логичко-методолошки моменат не само трихотомне поделе него и методе обраде једног научно-филозофског система уопште, какав треба да је и систем педагогике. На томе примеру и првом акту, на подели педагошког система, увидеће се сва површност, ненаучна и нефилозофска методичност израде Младеновићеве педагогике. То се све показује већ на првом кораку, кад се за употребу „старог ногара“ не наводе никакви дубљи — логички разлози, који важе за поделу и осталу методичку обраду сваке науке, већ то: што се и данас те поделе држе чак и они који нападају то тројство, што су то три призната изражаја душевне активности и што се таквом поделом може постићи успешно техничко савлађивање градива. Сви ти им такви разлози доказују само спољашње, никако унутрашње гледање и обављање, које показује унутрашњи развој духа, проистицање једног из другог и допуну једног другим, а то је оно