Учитељ

з8 __________ и

Тасића, који нема ни пуну гимназиску спрему, ни факултетско образовање, нити академску титулу, па ни осигурано парче хлеба каквом наставничком или другом којом државном или приватном службом, па ипак зато успешно обрађује тако једну озбиљну науку као што је математика.)

Потом, кад једној науци недостају битни делови за обраду, од којих је први метода испитивања и излагања њенога градива, онда у том случају „сагласну методу“ не отежава то што нема система, као што Младеновић налази, већ и педагогика нема свог утврђеног система што нема своје утврђене методе истраживања чињеница и што се зато у њеном систему не показује законитост тих чињеница. А како би се у педагошком учењу могло доћи до једног утврђеног и признатог система, када се негира и основна педагошка догма, која у себи садржи појам методе наставе и васпитања — не као шаблоне, већ као принципа и закона2! Јер ако се негира једна метода у настави, не би се могла и смела негирати једна метода као принцип сазнања и као закон развитка и васпитања, нити се оправдано може порицати принципиелност више наставних и васпитних метода.

Толико из првог одељка Увода, у коме се расправља о педагогици као науци. Даље ћемо загледати мало и у други одељак Увода: у погодбе за васпитање или васпитне чиниоце.

2

2. Нешто у вези са социално-васпитним факторима

Већ сам почетак испитивања васпитних погодаба показује одвећ далеко и дубоко залажење, које одводи до једне немогуће педагошке поставке: да се васпитање врши и инстинктивно! Такво је схватање васпитања апсурдно по томе, што је инстинктивно нешто природно, а васпитање је нешто културно. Па ипак зато васпитање се може донекле управљати по природним законима развитка, али оно само у целини и појединостима припада страни културе.

Поред такве једне природи самог васпитања противречне Младеновићеве поставке, да се васпитање врши инстинктивно, постоји и овакво једно необично и чудно резоновање:

„Човека који би од почетка био потпуно издвојен из заједнице не можемо никако ни замислити у људском облику. Адама, као завршеног човека могло је људско размишљање створити по подобију божјем кад је бог замишљен такође као човек са несравњено проширеним способностима; али Адама који би се од прапочетка сам за себе развио и постао човек не можемо замислити“ (16).

Оваквом размишљању и аргументисању није место у учењу једне озбиљне науке. Усто се човек, било у заједници или издво-

') Види њетова дела: Виша математика, Рационална механика, Теорија вектора, Нов метод, и, као расправу, штампану у часопису „Живот и рад“ за јануар т. г.: Кант и његови критичари. Кад се прочита. ова. критика Кантових критичара у нас (Д-р Петронијевића, Д-р Селесковића и Д-р С. Марковића), увиђа се да она, без обзира на саму њену оправданост и тачност, може послужити за пример прецизности и концизности критичког изношења, Утолико наб та критика мора више заинтересовати, што једно академски необразовано лице тако оштро критикује три академски титулисана и својом стручном спремом позната лица.