Учитељ

3380

немачке књижевности морала је рећи да је „недостатак у моћи воље био пре свега узрок његове пропасти“, јер је „његовом сопственом бићу недостајало јединство“, те је 36 година проживео помраченог ума. Зато би се Хелдерлин могао пре навести за пример једностраности и ексцентричности у осећањима и поступцима једне књижевне сањалице, чија воља није била моћна да постигне јединство жеља и моћи, мисли и осећања. Јер жеље могу бити најлепше и мисли тачне, али то све не вреди ништа без духовног јединства, као „поуздане основе за културно напредовање нације, сваког појединца и човечанства“. Тако је тај исти песник могао изрећи (у роману „Хиперион“ ) једну највишу истину о животу, по којој: „Као разилажење заљубљених дисонанце су света: Измирење је по среди сукоба и све раздвојено се опет сједињује“. Али, у његовој личности та се истина није обистинила, већ је учинила један најтежи изузетак.

Овај пример с Хелдерлином у педагогици Младеновићевој подесан је доказ томе, да је у тај обимни лист стрпано много што-шта чему није било места и што није нашло складности у посве хетерогеном материалу. У случају учења о националном васпитању нескладност чини и то, да се за пример није навео ниједан наш родољубиви песник и национални радник, већ се ређају толики немачки књижевници „а нарочито један из једне од најмучнијих књижевних периода, као што је „јуриша и навале“, и то један песник који је подлегао болесном духу те периоде и није могао наћи надмашење супротности, које су раздирале њене претставнике.

Од овако нескладних појединачних ствари из Младеновићевог педагошког система, које припадају више форми него садржини педагошког учења, у већој мери нас морају интересовати саме чињенице васпитања, оличене у облицима заједница, какве чини: породица, друштво, држава, народ и човечанство. Па и изношење ових у већини је такво да њихове одредбе и поделе често уносе извесну пометњу, нејасност и нетачност. Тако се за првог чиниоца на стр. 19 каже:

„Породица као ћелица сваке заједнице никад неће нестати, не може нестати, јер би то било противно основној природи човековој и живота уопште. Породица као заједница човека, жене и деце вечита је. Са њеним нестанком нестало би извесно и народа а и човечанства у данашњем смислу“.

Пре свега сувишно је генералисање, да је породица ћелица сваке заједнице, као што је тешко усвојити схватање, по коме је породица као заједница човека, жене и деце вечита, кад се зна да је породични живот из основе мењао своје облике, те се може веровати да ће друштвени живот и даље вршити промену у 06лику те основне животне заједнице човекове. Сетимо се само групног брака са више заједничких мужева и жена, па најстаријег породичног живота у коме је стварно био „човек кућни гост“. Притом је несумњиво и то, да је породица као основни облик социалног живота постала, што значи да она у дивљем стању није могла бити заједница у данашњем смеслу, и да она исто тако може из основе изменити свој данашњи смисао. И као што рекосмо за васпитање, да тај појам припада категорији кул-