Учитељ

339

O Kar ara ure aaa ни те зет KOI i ure unuke

Још нешто у вези са виром као наставним средством. Већ сам споменуо како је настава покрај вира текла у весељу, без прекида, него улепшана радосним кликтијама деце. Али кад су деца видела да у виру још живи рибица, коју је пре хладне зиме пустио у вир један ђак, е, онда је настао урнебес од радосног викања: — „Ено је, ено је, ено!“ — Сви показују рукама на њу, вуку ме за руке да ми је покажу и нервирају се што је ја никако не могу да опазим. Од те живе рибице оживело је цело то наше „језеро“, то наше „море“ и све што је у вези с њим добило је већи смисао и приближило се стварном животу. Појава праве рибице у виру изазвала је сензацију, јер мало је казати интересовање — и одушевљење. Требало је то дечје одушевљење, то снажно интересовање — према захтевима тзв. пригодне обуке искористити у _обуци. Прећи преко тога силног интересовања, прескочити га била би штета и било би противно захтевима савремене педагогике. u

Зато сам саставио, откуцао на писаћој машини „илустровао и ставио на наше зидне новине ову песму:

9 са Једном, роде“

Ми знамо да има правих језера, Да видимо да ли је сирота жива ,

ал та су језера голема, да ли је издржала ту хладну климу. а тако малог језера ко наше,

а, таквог језера нигде нема! Зато смо, кад је престала та страшна зима,

отишли да видимо да ли је жива. Крај правих језера лепи су градови,

по њима чамци и лађе плове, Педесет је ђака код јевера стало. у њима знојни и уморни од веслања Кад се риба појави и репом лупи рибари рибу лове. педесет је ђака радосно викало:

„Ено је, ено је, ено!“ Крај нашег језера има два града,

ту су и лађе и пристаништа, Ево сад приче о тој рибици: ал наши рибари у чамцима од љуске Она се излетла у Црној реци. Још не могу да улове ништа. кад је била мала ухватили су је са „пивјулом“. Она се отимала, ударала 0 Нека се томе не чуди нико. мрежу својим малим репићем. Ништа Та они, јадници, нису криви, јој није помогло. Човечја рука бацила, је како ће ловити људи од дрвета, у торбу међу друге рибе. Она. је зевала, који нису ни живи. тражила воду. Умало се није удавила без воде. Неко ће казати: „Ни рибе нема Човек је рибе однео својој кући. Жеу томе вашем виру тамо!“ на је бирала рибе за вечеру. Кад је диМи ћемо викнути: „Та има, има, тла нашу рибицу, она је казала своме

додуше једна само!“ мужу: 0, Кочо, чуму ни је толцна рибица! Да је фрлиме на мачка!“

Она је у вир пуштена летос, Али ту је био један деечак: Он је она је у виру провела. зиму. викнуо:

22“