Учитељ

481

ско становиште није демократско, јер ускраћује женском полу прилику за образовање. У основним школама у нашој Републици уведена је коедукација скоро свуда. Године 1928/29 било је коедукациских основних школа 91,6%, а 1935/36 год. 92,1%. Очигледнији је напредак у грађанским школама. Док смо још 1928/29 год. имали само 39,5% коедукациских грађанских школа, дотле се њихов број прошле године, 1935/36, попео на 44,9%. Сметњу наглијем развоју претставља закон по коме се грађанске школе морају да поделе у мушку и женску, чим имају преко 300 ђака.

Главни је циљ јединствене школе да пружи апсолутно исту мотућност и прилику за образовање деци обојег пола, свих вероисповести, богатој и сиромашној, социјално срећној и занемареној. Тај идеални циљ достићи ће се апсолутно можда тек у далекој будућности. Али ипак европске и прекоморске демократије све се више приближују тому циљу. Један од чинилаца који смета да се спроведе у дело тај идеал јесте, на ступњу школе, непотпуна организација школе. У принципу морала би свака школа да има онолико разреда колико годишта деце има. Тај принцип испуњен је готово без изузетка у варошима. Али на селима се оснивају обично једноразредне или дворазредне школе, уопште узев: школе које имају мање разреда него што имају годишта деце, тако да су оделења комбинована из два или више разреда. Чехословачки закон пребацује старање о подизању школа у првој инстанцији на општине. Према закону мора се основна школа основати увек тамо, где у селима или засеоцима а у пречнику од 4 км. има више од 40 деце обавезне да похађају школу, и то стално у периоду од пет година. Такав начин школске организације може се узети да је погрешан, јер препушта изграђивање и оснивање школа великој случајности. У погледу грађанских школа не веже се нови закон више на поједине општине, већ организује веће школске рејоне. Очигледно је да ће у будућности морати доћи до новелисања закона који ће оснивање и изградњу основних школа да повери старању срезова.

Неподељене (мањеразредне) школе не могу увек дапруже деци исту могућност за образовање као потпуно организоване школе, али у исто време претстављају за учитеља далеко тежи и напорнији проблем. Зато се у ЧСР плански и систематски ради да се, уколико је то могуће, уопште не оснивају нарочито једноразредне школе и да дође до спајања школа у фомације, више организоване. Тај развој нарочито се јасно огледа у наглом смањивању броја једноразредних школа. Док је 1926 год. било у ЧСР пуних 39,0% једноразредних школа, остало их је 1935 год. још само 27,3%. Нарочито револуционаран је тај развој у источним покрајинама. Док је 1926 год. било у Словачкој 63,7% једноразредних школа, било их је 1935 год. само 31,5%. У Поткарпатској Русији опао је њихов број чак са 63,9% на 18,7%. Тај процес иде тамо упоредо са постепеним подржављењем школства. Разуме се да су и томе развоју постављене границе, нарочито утолико што проблем школске консолидације, тј. спајања школа у формације вишег реда, није решен законом.

Учитељ 31