Учитељ

њим њени њи а

још више воли друга који му је познат. Тада њихове другарске везе постају јаче, а добијају и нове другове.)

У току школовања дете стиче све већи број другова који су не само из сусетства него из даљих кућа, али из једног дела села, једне „мале“. Дечко од 11;5 прича о својим друговима са којима чини групу: „Ја и Радомир и Бора, Љуба и онај Тојин, чим се пуштимо из школу, одма' трчимо на "не Божидарове крушке. Ћаше не једанпут побије Душан. Кад удари Ратка Тојинога по образ — све га разглави! А ми побегамо. После више никако не смемо да крадемо. Куј сме: све ће не побије!“ А потом много хвали Ратка као неустрашивог дечка од 13 година: „»Куку, што је јак онај Тојин! Кад он иде с нас, ми се никога не бојимо — све побијемо Џигуранци, кад се пуштимо. Чак ги јуримо до станицу. Једанпут Ратко све уби једнога Мирка Џигуранца. Сви његови побегаше; не смеју да га бране; стра' ги ће и ми да јурнемо“. Групу чине дечаци из једног краја села. Ратко је снажан дечко, способан да сваког бије у школи, и зато предмет дивљења његових другова. Он је предводник групе дечака из исте „мале“. Група налази уживање у томе да туче децу из других крајева овог места или из другог села. Често долази до сукоба између те групе и група из других крајева села. Дечку те групе каже вршњак из друге групе: „Шта, ће се бијете! Чекај, јутре ће одма' да ве јавимо господину! Ће рекнемо: „Они, господине, узели камење, па ће да не бију!“ Али, и поред те претње, група у којој се налази овај дечко, била је „својски измлаћена“. Другари друге „мале“ боје се прве групе, а нарочито њиховог „предводника“ Ратка, који се у борби служи свим средствима. Основна мисао, циљ његове групе је да се одржи телесна надмоћност над осталом децом у селу; социјално владање те групе одређено је тим циљем.

Али то није дух свих дечака у овом селу. Има парова и малих група које се заснивају на узајамном материјалном искоришћавању. Дечко од 10;4 прича о своме вршњаку и дружењу с њим: „Ја се дружим све с онога Душковога. Кад пођем у школу, ја га увек викнем, па он понесе бонбоне, па увек је'мо. Он ги украде кад му га нема отац у дућан. По пун вишек понесе, па некипут напуни ми пун прегрш". Некад ги тури у торбиче. Сви би 'тели да иду с њега, да ги дава бонбоне. Ал он неће с њи' да иде, све с мене иде. Кад нуме д' израчуна, кад ни учитељ зада неки задатак, све му ја израчунам, па он после препише.“ Дечко је син сиромашних родитеља, али најбољи ђак у Ш разреду основне школе и помаже (бакалиновом сину у учењу, а овај му даје бонбоне.

Заједнички интереси везују дечаке тако да чак и када дође до свађе, па и туче, брзо се мире. Дечко од 11 ; 5 каже да се свађао са својим најбољим другом и ударио га каменом, али су се ускоро помирили, јер су научили да заједно иду у школу, уче и играју се.

5) Видети рад О дружењу сеоских дечака и Младића од Љ. Бајића у збирци Прилози психологији сеоских младића од др. С. Поповића и сарадника. Београд, 1936. Издање књижаре Д. Петковића. О другарским односима код школских почетника на селу видети Прилог психологији другарства код сеоске младежи од Љ. Бајића у часопису Учитељ, октобар 1936, стр. 81—82.