Учитељ

945

Draž i reakcija tu stoje u nužnoj nepromenijivoj vezi. Ista~draž uvek izaziva istu reakciju. Taj prosti refleks, Pavlov ga naziva apsolutni refleks, najniži je oblik nervne delatnosti viših organizama. |

U fiziološkoj psihologiji se pretpostavlja, da psihičke funkcije čoveka zavise od delatnosti kore velikog mozga (iako i:to mišljenje ima danas dosta protivnika i ograničenja). Pošto ti u kori smešteni centri ne učestvuju, barem direkino ne, pri refleksnim radnjama pretpostavljalo se da se psihički život čoveka zasniva na sasvim drugačijem načinu funkcionisanja toga dela mozga a ne na refleksnim. Znalo se doduše gde ti centri leže u kori velikog mozga (сети 2а vid, sluh, govor, pokrete, ukus i dr.), znalo se i da su ti centri neophodni za dolične psihičke funkcije, ali mehanizam dejstva tih centara nije bio poznat. Ogromna je Pavlovljeva zasluga, što je dokazao i proučio reflekse koji sigurno imaju svoje sedište u kori velikog mozga. Time je ustanovljen način funkcionisanja viših psihičkih cen-' tara. Pomoću tih refleksa objasniće se verovatno jednog dana mnoge psihološke činjenice i rešiti mnogi problemi duševnog života.

Te reflekse je Pavlov rađi nekih njihovih osobina nazvao cOmdicionalnim refleksima. Naime, dok su apsolutni refleksi urodjeni i traju kod zdravih ljudi do smrti, kondicionalni refleksi postaju i nestaju u toku života, pod izvesnim tačno utvrdjenim uslovima.

Ako se na pr. stavi na jezik psa prah od ekstrakta mesa ili mu se kapne u njušknu nekoliko kapi neke kiseline onda nastaje refleksno lučenje pljuvačke. To je prost, apsolutan refleks. On nastaje prenosom draži sa jezika i sluzokože usta preko živaca ukusa na prođuženu moždinu i odavde na sekretorne živce koji prouzrokuju lučenje pljuvačke. Dakle: direktan prenos, bez učešća viših centara. Pavlov je na svojim psima češće izazivao ovaj refleks ali je svaki put uz to proizveo neki (ali uvek isti) čulni utisak na životinju s kojom je eksperimentisao. Udružio je na pr. kapanje kiseline sa zvukom jednog malog zvona. Ako je to nekoliko puta ponovio, on je naposletku mogao da izazove lučenje pljuvačke samo zvukom toga zvona. Tu više nije bilo draženje živaca za ukus, već je jedna čulna draž, koja je delujući preko centra za sluh, mogla da izazove istu reakciju. U tome relleksu je dakle učestvovao jedan viši centar u kori velikog mozga, a pošto je taj reflleks postao udruživanjem jedne draži koja izaziva jedan apsolutni refleks sa jednom indiferentom čulnom draži, dakle, pošto je postao pod jednim uslovom — on je uslovan, condicionalan. Ti kondicionalni refleksi, nasuprot apsolutnim, nisu stalni. Ako ·se zvuk zvona češće primeni sam, bez kiseline, refleks lučenja pljuvačke će naposletku nestati. To nestajanje kondicionalnog refleksa ili inhibicija, kako ga zove Pavlov, nastaje uvek kada se taj relleks češće izaziva, tj. kada se nekoliko puta primeni samo psihička draž bez one koja izaziva apsolutni refleks (inhibicija uostalom može da nastane i iz drugih razloga). Posle izvesne pauze ili pri ponovnom udruženom delovanju apsolutne i kondicionalne draži, kondicionalni refleks se ponovo uspostavlja.

Takvih kondicionalnih refleksa ima bezbroj kod viših životinja i 'čoveka. Svaka draž može da postane izvor jednog kondicionalnog

Учитељ 35