Учитељ

аи ларва

обичних васпитаника, доказује оно што смо од почетка налазили да се учење Младеновићеве Опште педагогике одликује честим несагласностима, нелогичностима, противречностима, неосновано„стима, неубедљивошћу, чак чудноватошћу и поврх свега препад„љивом необузданошћу, пустом вољом за насилном оригиналношћу која се редовно граничи једностраношћу и настраношћу. —

На реду нам је да видимо какво значење код писаца налази

в. Принцип целине

: Одредба овог принципа издваја се од одредаба осталих приншипа у двојаком погледу: што не показује форму заповести из Мојсијева Закона и што се показује анемичнија од свих осталих. Зато су сви пасуси образложења тога принципа пунији од свих других утрпаностима ствари које се међусобно не слажу или једне „другима противрече. Отуда је овај принцип обавијен гушћом маглом него сваки други у његовом реду. То показује у пуној мери већ трећа по реду реченица:

„Душевни живот појединчев није састављен из елемената и комбинације "тих елемената... као што је чинио (учио) Хербарт; он се не може објаснити ни кад се усвоје два елемента, из чијег везивања постају спојеви... као што је мислио Вунт; он се не може објаснити помоћу физиологије и биологије, јер такво објашњење чини основну грешку кад на немогућан начин своди дух на материју и изједначује оно што је међусобно различно по својим битним 0со"беностима, а поред тога претставља и једно бркање научних области, остављајући празнину у битном проблему за такав начин схватања, тј. не објашњава како оно што је физиолошко прелази у психичко или како из материје постаје „дух, као што по том схватању изгледа да бива“.

Кад тако олако, „ни од пб муке“, Младеновић негира Хербартово и Вунтово учење, налазећи да ово друго, у вези са физиологијом и биологијом, „чини основну грешку кад на немогућан начин своди дух на материју и изједначује што се изједначити не може“, те замера „бркању научних области“ и налази немоћ „објашњења преласка физиолошког у психолошко, и кад тако смели писац врло ауторитативно одбацује учење још духом живог Вунта — могли смо очекивати да ће изнети нешто томе на супрот. Место тога он цитира Кершенштајнера, који познато јединсто, међусобну повезаност душевних радња износи својим речима, али не и својим мислима. То пак никакве везе нема с оним што је пре тога порицано, а порицано је оно што не припада самој научној, емпирској и физиолошкој психологији, још мање педагогици, већ метапсихији, проблему монизма и дуализма. Младеновић критикује управо Вунта као филозофа, и то младога Вунта, не старога. Јер Вунт је, као што је познато, у младости оснивао монистички неоспиноцизам, те дух и тело, физичке и психичке феномене схватао као двојаке атрибуте исте супстанце и зато душу посматрао као збир функција. Али, то је само Вунтов „грех младости“, који му Младеновић не опрашта, те изгледа као да незна или неће да зна за старога Вунта, или му је требало да не зна.

Најмање нам се пак нешто може доказати Песталоцијевим „хармонијским развијањем свих човечјих снага“, том изанђалом фразом и већ давно одбаченим „моћима“ духа. А што се зато притом