Учитељ

608 _ _________--ре-

„raka. Jep и Петар Артамон се показао немоћан да оствари своју добру вољу за бољим васпитањем свога сина од онога како је њега отац васпитавао, нити је могао према радницима показати социалну љубав, која још не беше у самом социалном животу „сазрела, као што се ни љубав према своме сину није могла у свакој прилици потчинити доброј вољии намераваној методи. Зато премда се добронамерни отац устезао да употреби методу свога „оца, ипак је у прилици кад се његов син показао према својим друговима, дечацима нељубазан и није хтео веровати њиховом тлупом брбљању, он најзад „реши да је најпростије и најразум„љивије — тући“, те га је одгурнуо и заповедио: „Одлази. Седи у својој одаји и остани тамо.“ Поред све љубави и према своме „сину и према самом васпитању, показала се дакле немоћ примене добре методе васпитања, принцип се показао немоћан у његовој примени, јер се стварност, животна пракса показала јача од „сиве теорије“. А рђава метода васпитања није могла никад донети неко васпитно добро, поред свега лепо реченог, да су

„Љубав и преданост у стању биле да изгладе многе недостатке старих, -одбачених метода и да покажу изванредне успехе у васпитању“ (152)

На шта све мисли писац при оваквој једној констатитацији, да ли само на методу васпштања, о чему је реч, или на методу „наставе, о чему није речр Ако мисли на прво, погрешно је; ако "мисли на друго, депласирано је. Јер, као што је Петар Артимон, "својом погрешном методом васпитања, учинио непоправљиви грех, те му син нанету увреду никада није заборавио и она је оста'вила неизгладиву огработину на његовој души, тако никада никакав "недостатак старих, одбачених метода у својој примени није могао показати изванредне успехе у васишшању, ни поред показане _љубави и преданости. То још може бити случај у насшави, али тамо где се педагошки акт дотиче осетљиве душе ученика и 'васпитаника „свака се погрешка свети“. А то је зато тако што је закон методе виши од сваког „општег педагошког принципа“.

Сад мало поређења. Довде смо видели колика је и каква -теориска и практична вредност једног тако одвећ уопштеног и високо постављеног као свеобухватног принципа. Сад ћемо мало загледати у његово далеко порекло и заборављено сродство.

Старост порекла љубави као највишег принципа показује ·историја хришћанске цркве. Сродство принципа педагошке љубави „са идејом хришћанске љубави у васпитању даје се познати по старој религијској педагогици. Старост и сродство идеје — прин'ципа љубави пада на рачун пишчеве оригиналности, док разлика међу њима пада на штету садржине принципа педагошке љубави. „Једно и друго даје се лако увидети, ако упоредимо учење Младеновићеве Опште педагогике и учење Шварц — Куртмановог „Уџбеника васпитања“ 1 део. У овом старом педагошком спису као идеју водиљу налазимо хришћанску љубав, која „као киша с Неба оросава човека и народе“ насупрот душевној суши човекова и друштвеног живота, а као „малтер за зидање на Земљи“ везује појединце, редове и народе у уже и шире заједнице. Али,

гидеја љубави тако теоријски схваћена не реализује се подједнако