Учитељ

начин комбинује дужина студија на појединим ступњевима (6—4—4, 6—6—4, 6—4—2, 7—3—2 итд.). Неки градови организовали су стручне школе, други опет средње школе чији наставни програми обухватају и практичну наставу из свију предмета.

Даље: кад се васпитачи сами не слажу у томе какав васпитни поступак да се одабере да би се постигао жељени циљ, онда сасвим сигурно можемо очекивати да ће још мање сагласности бити у томе какви методи да се употребе да би се постигле општекорисне социјалне вредности. Одлучан проповедник гарантија социјалног законодавства не наилази на одзив код оних који проповедају изразити индивидуализам. Присталице планског господарства бивају нападани од оних који верују у економски просперитет мањих територијалних целина (локална аутономија у економском погледу), браниоци аутономних права појединих федералних држава страсно ће напасти оне који препоручују централизам федералне владе. Старије генерације, имајући на уму своје сопствене интересе, а пре свега инвестирани капитал, настоје на све могуће начине да се одржи економски и уопште целокупан друштвени поредак који сада важи. Млађа генерација, лишена при „зтаћџ дио"

свих изгледа и не плашећи се да ће што да изгуби, тражи — напротив — драстичне реформе које би јој обезбедиле бар привидну економску сигурност.

Трећи захтев социјалног планирања у васпитању (управљање васпитним процесом) доноси собом још већу пометњу у гледиштима и пракси. И у самој школи видимо велике разлике: неки тврде да васпитни процес треба искључиво да полази од одраслих, а деца да се морају пасивно да прилагоде. Наставне програме саставиће стручњаци, помоћу испита има да се утврди успех појединих ученика, а систем оцењивања обезбедиће практички досегљиво јединство у оцењивању резултата. Други су опет мишљења да васпитни процес мора бити сконцентрисан око детета, чија ранија искуства треба да одлуче о даљем васпитном поступку. Нису потребни никакви унапред тачно утврђени наставни програми, јер ће их активност детета, које тежи за самоизражавањем, диктовати сама. Зато је потребно поделити децу према особинама које код њих доминирају (кооперација, нагон за истицањем властите личности, способност расуђивања, нагон за имитирањем итд.). Прва струја жели да што више тога „стрпа“ у дете, а друга, напротив, настојава да ради „противу утицаја“ тј. да детету остави колико је моГуће више прилике и могућности за његов унутрашњи развој.

Слична несагласност влада такође и у погледу управљања васпитНим системом. У неким општинама има надзорна школска комисија, састављена од грађана, само номиналну функцију, док је целокупна Контрола практички у рукама школских надзорника и наставника. У аругим општинама опет та комисија стварно диктира све што треба да

Учитељ 18