Учитељ

а ршвЕВНрАЛИТрАНтЕеВЕНЕНИРР РРА а А НИ ЕЕ 282

Међутим, оптимизам афирмира (потврђује) сам живот као такав. А то ће рећи, он тврди како је живот сам по себи достојан и вредан да се проживљује, док песимизам негира (пориче) живот, одриче сваку вредност животу, сматра да је одрицање живота боље и вредније неголи сам живот.

Отуда је, дакле, песимизам нарочито у својим екстремним (крајњим) формама, једно изрично болесно и нездраво схватање живота Док оптимизам опет лако може пасти у екстрем (крајност) једнога наивнога и претеранога слављења, величања и обожавања живота, слепога за сваку беду и невољу у животу и свету.

Најзад, може се, да би се од многих могућности само још једна битнија истакла, етичко расуђивање и оцењивање односити на развитак и будућност нашега људскога рода. Тиме је у исти мах дата и могућност, да један исти мислилац заступа и оптимистичка и песимистичка схватања. Тако, например, спаја филозоф Фридрих Ниче са песимистичким оцењивањем садашњости сањалачки · оптимизам будућности, Већ сви ови до сада споменути и истакнути етички правци показују нам до очигледности јасно сву многостраност етичких схватања и система. Једна макар само приближна слика те многостраности може се, дабогме, добити само из излагања историјскога развитка етичких схватања света, из сликања променљивости етичких вредности у току времена.

Д-р Виктор Штерн

Превео са немачког Ж. Цветковић

ЗМАЈ ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ

Песник. Народни бард. Дечји пријатељ. Педагог. 1. Једна успомена

О Видову дану 1899 г. прослављена је Змајева 50-годишњица књижевног, управо песничког, рада у Загребу. А од тада је он живео још пуних пет година и дао још доста песама и до смрти уређивао свој „Невен“.

Па не само то. Учествовао је до задњег часа и као члан у патриотским друштвима: „Великој Србији“ и „Друштву светог Саве“, а биће и још у некима.

И поред тога, што није остављао свој књижевни рад, дотле врло обилат, вршио је и своју лекарску праксу, којом се бавио и која му је била један од извора за живот и ако му је држава српска одредила била доживотну помоћ од 4.000 динара годишње.

Неколико година пред смрт живео је стално у Београду.