Учитељ

говорну службу живота. Напротив тек је тада дошао најплоднији моменат за истинско образовање, које није исто што им скупљено знање, већ је то формирање човека, такво формирање, да преко њега „органски растеш у унутрашњој и спољашњој култури свога доба и свога народа“. »2уета а штиаћ агисјееу« и »Ргозуе а 2уеха«, које би овде имале посве леп и похвалан делокруг, исувише доказују да је — ронећ Тлед ет сагзНе Тлед.

Међутим „народни универзитети“ нису донели очекивани плод, највише за то не, јер нису знали бити ни „народни“ нити „универзитети“. Види: К. Охаја: »СИ ап рога Џидзке 1тођгахђе« (14. хуоп 1934). Друго захтевају се сада нови путеви до узвишеног циља — по испробаном узору данске „народне високе школе“, која је својим успесима сјајно показала свој гајзоп Фебе. Као узор народне високе школе особито за сеоске потребе, могао би нам још боље послужити на врло добром гласу „У ока дипезћет« 5у. Магпп код Граца, којим управља са дивном умешношћу и без икаквог бирократизма дворски и конзисторни саветник Јосип Штајнбергер.

Прави задатак народне високе школе је тај, да се омладини у послешколско доба, као и одраслим људима и женама, на научни а ипак разумљив начин говори и даје прилика за разговор о високим, односно дубоким питањима, која задиру у живот и ступају поред сваког — не толико ради позива, који врши, већ највише с погледом на то, да си човек, односно сачовек, члан свога народа, држављанин.

Сврха народне високе школе дакле није: од сељака, малог занатлије, индустриског радника направити интелигента у данашњем смислу речи; пре би њена сврха могла бити то, да „интелектуалца“ наших дана — почовечи. Наиме народна висока школа треба да унесе у живот сељака, малог занатлије, индустриског радника нешто тако, што им њихов позив не би огадило и омразило, већ да га помогне заволети и показати у лепшој тј. у племе: нитој светлости духа.

Помоћна педагогика.

То је настојавање васпитача, да помогне и ономе детету достићи нормални педагошки циљ, које је овако или онако „дефектно“ (са телесним или душевним недостатцима), глувонемо, слепо, богаљасто, душевно заостало, изопачено, занемарено. Највиднији примери тога заиста благословеног настојавања у Словенији су: Љубљански завод за глувонеме, Кочевски завод за слепе, помоћне школе у Љубљани и Марибору, васпиталиште на Селу код Љубљане. Може ли се ипак о свему томе пуном тешкоћа делу тако лако рећи, да је „упркос разних сметњи стално напредо-