Учитељ
190 инв ии
Арбанаса који су кроз ову долину метанастазички кретали се и ширили на Исток. Једна и иста етничка маса реагирала је етнички различито на исту етничку појаву: Торбеши су миметички примили Муслиманску веру а сачували свој народни језик, а Горњореканци примили арбански језик а сачували православну веру и своје народне обичаје. Цвијић је ово одлично приметио, али је са свима антропогеографима и етнолозима остајао пред овом чињеницом као пред нерешеном загонетком. Он вели: „Намеће се питање: шта их је нагнало да задржавши православну веру приме арбанашки језик, тим пре. што су Торбеши, који су непосредно испод њих у Радици, сасвим супротно томе, изгубивши православну веру ипак сачували српски језик. Можда би се ово могло објаснити, претпоставља Цвијић, њиховим географским и етничким положајем, јер су осим Маврова и предела низ Радику са свију страна опкољени Арбанасима“. Али ни ова хипотеза није тачна, јер положај Торбеша се нимало не разликује од Горњореканског. И једни и други гра ниче се Арбанасима само са западне стране, Корабским венцем. Са свију других страна Горњореканци се као и Торбеши граниче етничким групама које говоре исти македонски дијалекат: са северне горанским Т орбешима, са источне Мавровцима и Мијацима, а са јужне самим Дебарским Торбешима. Чак у овоме смислу имамо тај парадокс да се у појасу насеља, која се налазе у подножју Корабских планина а под истим етничким утицајима Горњореканска група, која је примила арбански језик а сачувала православну веру и обичаје, налази баш између две торбешке групе, дебарске и горанске, које су примиле веру а сачувале језик. Цвијић је не може бити оштрије видео проблем, али за његово решење била је нужна далеко прецизнија и егзактнија етнопсихолошка метода. Нужно је било покушати ту методу наћи и Недељковић је применио психотехничку, диференцијалну психолошку методу психолошких профила. М чим су испитане психичке способности Горњореканаца и Торбетна, и повучена њихова два психолошка профила“) све је на мах постало јасно. Горњорекански сојеви одликују се релативно високим памћењем, јер код њихових профила пада у очи минимална варијација и знатна висина мнемичких функција пошто им коефициенти оптичког, вербалног и бројевног памћења варирају између 7,06 и 9,26, а општи коефициенат им је 8,155. Ова релативно врло развијена способност памћења код Горњореканаца, нарочито диференцијално према висини ових способности код Торбеша, објашњава као природни свој ефекат уопште њихово необично лако учење језика. Скоро сви одрасли знају бар два језика а печалбари по пет па и седам. Овим се они потпуно диференцирају од доњореканских Торбеша, који, будући мнемичким способностима далеко испод осредњег, имајући за општи коефицијенат 3,655, и варирајући између 3,14 и 4,17, не могу научити скоро никаквог језика осим свога ма-
2
терњег. Зато је реткост наћи Торбеша што ои знао који страни је-
з) За детаље и цртеже профила видети горе наведену монографију Горњореканска етнопсихолошка група, чланак Торбеши и Горњореканци, Учитељски покрет, Скопље, 1933, св. 5—6, и предавање Разусћогесћкпјк, Егпороусћотјог!е па даз Свете поста 57 јеђеп, на интернационалном психотехничком конгресу Раусћојесћиизсће Таипо, Видарезе, 1988.
с ~