Учитељ

ививаниненннининниннинннннслаинииииниШ и 227

„Овчарев грех“ је слика сензуалне, младе епитропове Јане, жељне љубави, миловања, која, загледавши се у овчара Пеју, младића здрава и наочита, али безазлена и наивна, наводи га на грех, желећи његову младост, мушку снагу и тело.

Много важније су, и са особитим уметничким инстинктом рађене, приповетке „Покојни Алија, лулар“, „Вечито дужни“, „Сеоски писмоноша“, „Печалбарова жена.“ По тим приповеткама Крстић је добио глас најбољег приповедача Јужне Србије. Све ове последње приповетке, са још две друге „Оскрнављено братство“ и „Јове наполичар“, ушле су у збирку приповедака, коју је издала Српска књижевна задруга у своме ХХХУ колу, 19832.

То је прва књига приповедака Анђелка Крстића.

Сем ових Крстић има још читав низ приповедака, које је штампао после рата, а то су: „Без тапије“ (1922), „Општински Ђубретар“ (1925), „На Бајрам“ (1926), „Подушје преживелим и изгладнелим“ (1926) „Први“ (1934), „Кад кукурек ниче“ (1985), „Нема пазухе (19835), „Калеш Димко, срмаћеш“ (1935), „Њихов Божић“ (1936), „Три цванцика (1936), „Мурџо“ (1937), „Легенда старог рибара“ (1937).

Главно и животно дело Анђелка Крстића је велики роман „Трајан“; штампан је у Скопљу 1982 год.

У последње време Крстић је радио на драми „Заточници“, у којој је приказао рад четничког покрета и његових вођа за време робовања под Турцима.

Књижевни рад Анђелка Крстића везан је за његов родни крај, у коме је провео цео свој век. Та чињеница је била од пресудног значаја за Крстића као уметника, јер је ту, у томе забаченом планинском крају, сасвим далеко од свих културних центара, и од сваког књижевног утицаја, почео да се развија самостално и да ствара сам од себе, увек у живом и непосредном додиру и дубоком виђењу са материјалом свога уметничког доживљавања, осећајући прави дах животне збиље, без илузија, присно и оштро. Крстић је, тако издвојен, свој особен и ставом према животу који описује и обликом којим уобличује своје доживљаје и виђења.

Приповетке Крстићеве, кад се упореде с приповеткама других приповедача из Јужне Србије, нарочите су. Крстић с подједнаким расположењем описује живот и хришћана и муслимана и њихове међусобне односе. Пада у очи да Анђелко Крстић не наглашује нарочито ни јако верске и националне разлике; не узима толико за предмет својих приповедака нетрпељивост међу верама, трвење међу нацијама, што би се очекивало, по некој навици, од краја који приказује. М заиста, Крстић се одликује, као сликар Јужне Србије, својом неком мирноћом, равнотежом духа и љубављу за истину. Он, колико је год могуће, хоће и жели да победи себе и да не учествује много својим ја код уобличавања догађаја. Отуда у приповеткама његовим нема много јаких сукоба, дивљих мржња, избезумљеног гоњења до истраге.

Анђелко Крстић у својим припсветкама слика домаће, породичне прилике и догађаје из живота сељака, печалбара, друштвена стања, односе и чисто локалне типове. Сем тога, Крстић, као син краја који је до свога ослобођења 1912 био под Турцима, има као

#

Коу