Учитељ

Новиков (1744—1818) полаже основе руске периодичне литературе за децу часописом „Дечје читање за срце разум“, који излази као недељни прилог од 1785—89 „Московском извешћу“. У овом часопису узео је активно учешће знаменити историчар Н. М. Крамзин (1766—1826), кога је Бјелински назвао првим руским писцем за децу.

Од друге деценије 19 века у Русији појављују се књиге, које имају за циљ да упознају децу са природом („Дечји музеј“, „Шетње: с децом по Русији“, „Разговори с децом о сеоском газдинству, мануфактури итд.“), али се продужује издавање књига морализаторскога карактера: „Дијалози старих историских личности у циљу поучавања моралу“, „Езопове басне“, „Зборник дечјих прича, басана и бајки од Кампеа“ итд.

Крајем тредесетих година 19 века литература за децу добија. национални карактер; у часописима за децу почињу писати: А. С. Пушкин, (1799—1836), М. Ј. Љермонтов (1814—1841), Е. А. Боратински (1800—1844), Н. М. Јазиков (1803—1846), И. И. Дмитријев (1760—1837) и многи други; излази низ списа који упознају са животом сељака и радника, с народним стваралаштвом (књижице „Прва првина“, „Друга првина“ В. И. Даља (1801—72), „Конек—Горбунок“ П. П. Јершова (1815—69), „Приче деде Иринеја“ В. ф. Одојевскога (1803—69) и др.

Од друге половине педесетих година 19 века литература за децу развија се под утицајем идеја, које дају карактеристичну боју целокупној „епоси великих рефорама“ и које су створиле славу општој руској уметничкој литератури. Правац, који се скристалисао: у овој епоси, влада у литератури за децу све до пада императорскога режима.

У шездесетим годинама 19 века ствара се почетак научно-популарне литературе за децу и то у нарочитом облику научне полуларизације у форми научне приче или романа. На тај начин руска литература за децу ушла је у 20 век као потпуно развијена литература са својом традицијом.

Научна историја руске литературе за децу досад није написана, зато што је врло тешка и веома спорна ствар одредити правце у њој и дати тачне карактеристике особина ових праваца. Литература за децу одражава све оне појаве што и општа литература. Литерарни правци јављају се у њој с истом доследношћу као и у општој литератури, али често са знатним задоцњењем. У литератури за децу постоји много више праваца него у општој литератури, зато што у њој живе и они правци који су изумрли у општој литератури. Примећено је да готово сви родитељи дају на читање својој деци оне књиге, које су и њих занимале у детињству. Познати зналац руске литературе за децу, Н. В. Чехов, професор Московског универзитета, нашао је да је 1914 год. број производа означених за децу, заједно. са преводима, достигао 5000 имена.

9. Уметничко-реалистички правац

Правац, који је давао главни тон целокупној дечјој литератури 20 века, био је уметничко-реалистички правац. Овај правац. постао је у деведесетим годинама 19 века са уласком у литературу