Учитељ

ликим сложеним устројством војнога брода. „Историја једнога морнара“ готово је једини роман за децу у руској литератури пун догађаја, написан јасно и врло талентовано, који даје дечаку много добрих и чистих расположења, да не говоримо о томе што он упознаје још и са животом ратне и трговачке флоте епохе шездесетих година.

В. И. Немирович-Данченко (1848—1936) почео је радити у литератури за децу једновремено са Маминим-Сибирјаком и Стањуковичем. Али он изостаје од њих по уметничкоме таленту. Код њега је реалистичка струја често помућена откривено израженим сентиментализмом; често је склон да се обраћа прописаном моралу. У производима Данченка постоји обично гледање, шаблонско схватање језика, наклоност за мелодрамске ефекте. Он је једини ратни писац у руској литератури за децу пре револуције. Написао је много производа из руско-турскога рата од 1877—78 Гг. („За Дунавом“, „Последњи витези“, „Мученици Шипке“, „Напред“ и др.). У ратним одломцима код Данченка може се уочити протест против рата; он је изображавао његове ужасе, али се у томе пре осећа перо једнога ратнога дописника него кичица правога уметника. Он има групу производа из епохе окупирања Кавказа („Кавкаски витези“ и др.). Данченко као урођеник Кавказа, добро осећа лепоту природе свога краја; по њему осветник горштак је образац племенитости и храбрости. Руски војник у изображавању Данченка је храбар, не зна за препреке и не плаши се опасности, али је добродушан и понаша се без икакве мржње према своме непријатељу. Данченко је врло плодан писац и његова плодност изненађује.

Уметничко-реалистички правац, почет у литератури за децу тројицом означених писаца, имао је врло велики успехи брзо је окупио све нове раднике; многи крупни писци стали су из опште литературе прелазити у литературу за децу.

На пример, такав је био К. С. Баранцевич (1851—1927). Он се одликује простотом и неком чудноватом искреношћу свога стваралаштва. Његова је тема обичан, свакодневни живот, обични јунаци, са обичним мислима и осећањима. Свет пишчев је радни народ, градски сиромашни људи, градска деца, коју он добро описује, схватајући психологију детета. „Јегоркина лутања“ и „Под крилом“, боље су његове ствари. Он је написао много бајки, али и ту је остао реалист. У његовим бајкама дејствују најпростије, прозаичке ствари („Стара лампа“, „Чаробни рубац“); све оне говоре о прекој потреби хуманога понашања према људима, хвале трудољубивост, часност и чврстину у борби са незгодама живота.

И. С. Шмељев (рођ. 1875) живи сад у емиграцији, ушао је у литературу нешто доцније. Почео је с двема већим стварима: „У нови живот“ и „Служитељи истине“. У руској литератури за децу Шмељев је ватрени поборник просвећивања и хоће у науци и знању да види лек од свих невоља и незгода нашега живота. Истините су и јаке његове приче: „Мери“, „Писмо без марке и жига“, „Једним путем“ и др. Он је способан да даје јасне ликове и врло добри су му портрети „простих људи“; добро црта дечје карактере. Језик му је чврст, прави руски, једар и прост. У емиграцији је издао књигу „Лето Господње“ (Београд, 1933) у коме је описао своје детињство у пластичноме изображавању.

Учитељ 43