Учитељ

ствари. Он је око „Посредника“ окупио групу писаца (В. Лукјански, Е. И. Горбунова, Е. А. Каравајева, С. А. Порјецки, А. М. Хирјаков, Сергјеј Орловски, псеудоним књижевнице С. Н. Шиљ, рођене 1863 г. и др.), који су писали у Толстојевом духу. Једно време врло активно је радио у „Посреднику“ и Н. А. Рубакин. „Посреднику“ је био близак и И. Ф. Наживин, који у емиграцији није испољавао симпатије према Толстојевим идејама.

3. Модернизам у руској литератури за децу

Тешко је рећи којим је путевима дошао модернизам у литературу за децу, са свима својим нијансама, све до импресионизма, символизма, футуризма, акмеизма и имагинизма. Појава модернизма стоји у некој вези са револуционарним покретом, који се завршио 1905 год. Несумњиво је, да је у развићу модернизма у руској литератури играо значајну улогу Оскар Уајлд. Оригиналан талент овога писца — естетичара, јасно се испољио у његовим бајкама, које су код нас усрдно превођене („Принц и ласта“, „Зец и принцеза“), које су се допале деци и изазвале подражавање. У исто време појавиле су се код нас две преведене ствари, које би тешко издали наши издавачи крајем 19 века — „Доживљаји Алисе у земљи чуда“ и „Доживљаји дрвенога пајаца“. Обе књиге — и енглеска и италијанска — биле су надахнуте истим настројењем, обе су уводиле читаоца у свет чудних догађаја, у царство измишљених односа и ситуација, у нешто што напомиње на стару руску књижицу А. Д. Хвољсона: „Царство патуљака. Доживљаји Мурзилке и шумских човечуљака“. Педагошка критика их је оштро дочекала, али деца су их заволела. Знатан траг оставила је и немачка књига Евелине Шерп: „Историја ветренога петлића“, која је изашла у издању Сабљина. Сва прожета маштањем, фином фантастиком, са јавним налетом идеализма, она говори својом основном идејом, да „мора бити песника на земљи и да је немогуће само мама да плаче“, она привлачи читаоца неком. притајеном маштом 0 чаробној земљи. Разуме се, и очаравајућа, чаробна „Плава птица“ Метерлинкова доста је помогла развићу модернистичких идеја у руској литератури за децу. Под утицајем свих ових производа читалац се уносио у царство маште, све је напрегло његову фантазију, нагнало рад његова уображења, изводио из реалнога света, забављало чудноватим измишљањем, истицало друге интересе, јасније и лепше, интересе који нису у вези са свакодневном стварношћу. Етичка страна, која је обично била камен темељац руске литературе за децу, или се потпуно запостављала или се замрачавала лепим узорима уметничкога измишљања.

К. Д. Баљмонт (1867), вођа рускога символизма, који је потпуно отеловио у себи естетички импресионизам, први је по времену унео у литературу за децу тај нови правац и 1905 год. штампао „Вилинске бајке — Дечје песмице“. У овој збирци деца су наишла на „ћутљиво певушење“, „многогласно брујање бора“, али „Смежидск“ тета“, „Свилени конац“ и „Гноме“ немају никакве стилизације.

Л. Н. Андрејев (1871—1919) написао је за децу „Бајку о храброме вуку“ са бесмисленим и ружним сижеом, који само изазива