Учитељ

pred učenicima razvija učitelj, kad on uzima na sebe težinu ispitivanja a slušaoci idu za njim, ne zastajući za njim i ne ostajući pasivni, ali sledujući svoju misao za mišlju nastavnika, sledujući za njim rasmišljujući; 2) kad učenici, dobivši potrebnu količinu gradiva i rukovođeni od strane nastavnika, sami otkrivaju izvesno znanje i iormuliraju ga“. Međutim genetički oblik nastave je, po njemu, još i „metod“ Ti. tehnički način „dobroga predavanja“, koji on upoređuje s drugim, manje aktivnim metodima — dogmaličkim i analitičkim. Ovaj metod uglednog predavanja podjednak je za sve predmete i stupnjeve nastave. Iz|jašnjavajući se za reformu nastavnoga plana iu pravcu ravnopravnosti i sinteze humanističkih i realnih predmeta, on nije isticao zahtev reforme same strukture trađicionalne škole. U svojim pogledima Kapterev se u celini naslanjao na psihologe i pedagoge XIX veka, budući usto u filozofskom pogledu eklektičar, najbliži filozofiji empirizma, ali slobođan od njegovih krajnjosti. DeHfinišući pedagoški proces, kao „svestrano usavršavanje ličnosti na Ши njenog organskog samoobDrazovanja prema njenoj snazi i saobrazno socijalnom idealu“, Kapterev je verovao u autonomijiu vaspitanja zajedno sa njenim vernicima krajem XIX veka. Vaspitanje se upravlja po sopstvenim zakonima, „zakonima prirođe“ (zakonima fiziološkim i psihološkim), a to su „zakoni božanski a ne čovečanski“ i zato vaspitanje mora biti nezavisno ne samo od države, već i od crkve. Jer Bog je istina i život, pa zato već svaki, ko uči poznanju istine, uči poznanju Boga. Svaki nastavnik je u isto vreme i učitelj religije, svako dobro predavanje je religiozan čas, jer uči da se nalazi „pod vremenim večno, pod materijalnim duhovno“.

Tako isto u pedagogiku XX veka treba uneti radove najistaknutijeg ruskog pedagoga krajem XIX i početkom XX ·{OSveka — P. PF. Гезоајга >) Lesgaft nema u vidu radikalnu promenu unutrašnje strukture tradicionalne škole, ali ističe dva zahteva, koji ođuševljavaju pedagogiku XX veka. Prvi je zahtev taj, da škola ima u vidu različite tipove učenika i da ne tretira svu đecu podjednako. U svojoj teoriji školskih tipova Lesgaft brani gledište, da se „tip“ deteta kristališe na tlu urođenog temperamenta a pod uticajem uslova života u porodici („porodično vaspitanje“). U ovome on preduzima glavnu misao indi vidualne psihologije, tako isto kao što u divnoj karakteristici „nežno zastrašenog“, „kivno zastrašenog“ i „ugnjetenog“ tipa on zasniva pojam „kompleksa male vrednosti“, objašnjavajući pojavu „zastrašenosti“, ili „ugnjetenosti“ istim uzrocima kao i Adler i preporučujući

2) F. S. Lesgaft (1881—1909) bio ie profesor anatonomije, koga su ispitivania u oblasti anatomije čoveka dovela do pitanja fizičkog vaspitanja. Znameniti pedagog umeo je svoju nauku tako predavati, da su njegovi učenici stvarno nalazili duhovno u materijalnom, tim pre, što |e Lesgaft sa služeniem naučnoj istini spojio služenje društvenoj istini. Sredstvima koje ie priložio iedaa njegov učenik, L. ie 1803 osnovao u Petrogradu „Biološku laboratorilu“ i uz nju (od 1896) „Više naučne tečajeve za vaspitačice i rukovoditelike fizičkoga obrazovanja“ koji su se docnije raširili u originalan pedagoški fakultet sa prostranim programom. Citavo pokolenje „lesgaftovaca“, koji su završili ove tečajeve, unelo |e u ruski život pravi pedagoški entuzijazm. Glavni Lesgaftovi radovi su: CueMelHHoe BocnHTaHue peOeHka m ero aHaueHme (u.l. IIKojpHbie THmbI, u. II. OCBHOBHbIĆ npoавленил ребенка) 6 изд. 1910 и Руководство по физичкому образованио детећ шкољного возраста. Ч. 1, 2 изд. 1904, ч. 2. 1901 (стр 392–+407). Kao pisac Lesgaft je imao manji utica| od Lesgalta nastavnika i socijalnog radnika.

. ft O

ir = 5

та Пиве Ел

Е аи bile :