Учитељ

марксизма, који је у облику лењинизма и стаљинизма сад званична политичка и социјална доктрина совјетске државе. Све до револуције 1917 године, ова је школа била врло утицајна. Познати руски месечни часопис све до револуције проводио је њене идеје („Русское Богатство“). Најважнија после социјал-демократа, револуционарна странка уврстила је идеје ове школе у своју идеологију (социјалисти револуционари).

За карактеристику ове школе можемо се ограничити на погледе рускога публицисте и критичара, идеолога и вође рускога „народњаштва,“ Н. К. Михајловскога.) Михајловски је тако исто позитивиста и учио је искључиво искуствено порекло наших знања. И по њему, као и по другим позитивистима, друштво је чисто природна појава. Али за разлику од позитивиста обичнога типа, Михајловски је сматрао да социјална наука мора почети не са изучавањем објективних процеса друштвенога живота и друштвенога развића, — не, социологија „мора почети од утопије.“ Она мора упризнати нешто за жељено или нежељено,“ „наћи услове остварења тога што се жели или отстрањења тога што се не жели. “") Као што је познато, Платон је тако почео изучавати своју државу. Михајловскога међутим најмање смемо убрајати у платоновце у друштвеној науци и политици, ма да је он у позитивистичким терминима поставио тај проблем. Михајловски остаје присталица „научне социологије.“ Он схвата противречност која се појавила између „утопије“ и „науке.“ Како се може засновати социологија, пита он ако она, као наука мора задовољавати само потребе знања, а као социологија, мора имати посла са категоријама моралнога и неморалнога, које су потпуно независне од категорије истинитога и лажнога..“ Н. Михајловски тежи да отстрани ту тешкоћу приближно на овај начин. У свима наукама, каже он, неизбежан је неки субјективан елемент, у сваком сазнању на неки начин изражавају се симпатије и антипатије испитивача, које су условљене разликом друштвенога положаја, социјалним разликама и предрасудама које спречавају људе да туђе мисли претставе као и своје. Међутим, у другим наукама субјективни елемент може да се савлада, у социологији пак он не може и не мора да се савлада. Природњак може рећи: „Ја желим да избројим врсте некога инсекта;“ али он није у праву рећи: „ја желим да врста овога инсекта буде толико.“ Михајловски каже, да социологија мора непосредно истаћи: ја желим да сазнам односе, који постоје између друштва и чланова, али осим сазнања, ја желим још и да остварим неке моје идеале чију снагу оправдања прилажем.“

„Субјективни метод“ у социологији врло многи су исмејавали, говорећи, да је наука објективна и зато „субјективни метод“ не може постојати. Међутим проблем, који је поставио Михајловски, није тако груб иако је изражен у појмовима који су мало успешни.

5) Н. К. Миханловскин, Сочинениа, т. 1–У1, СПБ., Упореди литературу о њему: Ранскин, Социологил Михаиловскаго, СОБ. 1901. — Лункевич, Миханловскић, М. 1906. — Колосов, Принцип простоћ и сложноћ кооперацин у Миханловскаго, 1908. — Чланци Красноселбскаго у „Русском Богатстве“ од 1904 год. Б. Горев, Михаћловскић, 1926, М.

7) Сочинениа, т. 3, стр. 101.