Учитељ

класне психологије, дакле, у извесном смислу морало је имати неки печат „субјективности.“ Али ма како да је било, руски марксизам је иступао под заставом објективне науке, изграђене тако исто на методу природних наука, одбацујући готово увек све природнонаучне аналогије. Марксизам је бранио аутономију свога социолошког метода. Један од најистакнутијих марксиста тога периода, Г. В. Плеханов, оштро је нападао Михајловскога за то, што је овај покушавао да изгради своју социологију на биолошкој основи. По Плеханову то је значило стајати на застарелом гледишту француских сен-симониста двадесетих година прошлога века.15) „Свакоме, ко хоће да се бави социологијом, говорио је Плеханов, потребно је пре свега да даде себи јасан одговор о томе, где се налази главни узрок од кога у последњој линији зависи свеукупност друштвених појава“... „где треба тражити супстрат друштвених појава.“ Тај супстрат никако се не може тражити у психологији... Он се, напослетку, своди на неопходност за човека да одржава свој живот, позајмљујући човеку потребне ствари из спољњега света. То претлоставља нужност одређенога утицаја човечјег на природу, која и јесте то, што се, у ширем смислу те речи, може назвати производњом, производним процесом. Али, производећи и утичући на тај нљчин на природу, обрађујући природу, човек у исто време мења своју сопствену природу. Из тога следује примарна улога оруђа производње и производних процеса у друштвеном животу. Производни односи и из њих постала подела друштва на економске класе јесте реална база, прави супстрат свакога друштвеног живота. На тој бази израстају друштвене „надградње,“ идеје разних врста или „идеологије“: религија, филозофија, наука, уметност, етичке претставе, право, држава, укратко речено, све то, што социолози-идеалисти сматрају за јединствено биће друштва. О друштву треба судити не по томе што човек мисли, већ по томе каквим је економским процесима његов живот условљен. Марксистичка социологија противставља се свима другим социологијама, као ргалистичка и чак материјалистичка — противставља свој „историски или економски материјализам.“

Руски материјализам је пребацивао присталицама субјективне школе зато, што су они преувеличавали улогу човечје личности у историји и животу људских друштава. И историју не креће човек појединац, не креће „критички мислећа личност,“ већ крећу реални економски процеси и на њиховој основи постала класна борба. Личност у историји може да игра улогу само тада, кад она делује у сагласности са друштвено-економском нужношћу. „Слобода је сазната нужност,“ човек је слободан утолико уколико је сазнао законе економског развића и делује у сагласности с њима. Марксисти су бранили постојање нарочитих закона историског развића, које је Маркс открио а које игнорирају други социолози. У заборављеној, али не без интересантности књизи, која је посвећена чисто социолошкој теми — „Социални закон“ Б. Љвова (СПБ, 1899) проводила се мисао о мноштву самога „природног закона.“ Друкчији смисао имају закони чистих природних наука, механике и физике,

5) Сочиненил, т. ЈХ, стр. 55.