Учитељ

По Кистјаковском социјално поседује нарочиту реалност, која није ни физичка, ни психичка. Он одбацује распрострањено мишљење, по коме постоје само две врсте реалних предмета, две реалности: реалност телесног света и реалност психичких преживљавања. Од ове претпоставке полазио је Петражицки, као аутор психолошке теорије права. Супротно Петражицкоме, Кистјаковски је спроводио гледиште, које тврди мноштво реалности. Постоји, учио је он, још и реалност „културних добара,“ која је нематеријална и непсихичка. Никоме не пада на ум, на пример, да одриче објективну реалност литературе и поезије. Литерарни производи налазе се „ у нама“ у неком смислу, али се они не могу идентификовати ра реалношћу обичних психичких преживљавања. Литература је у исто време и „изван нас,“ у књигама, у историји књижевности, укратко речено, у објективним вредностима културе. Такву реалност има тако исто и објективно право. Право, по Кистјаковскоме, није само норма, како уче нормативисти. Немогуће је „што је потребно“ или норму безусловно противставити бићу. Неправилно је на предмет сваке етике, чак социјалне етике, гледати као на нешто искључиво задато, што је потребно да буде. Пре свега само емпириско биће делом бива не само дато, већ и задато. Емпириско биће је вечно покретљиво, рађа се, постаје, јесте само могуће, само жељено. С друге стране, и „што је потребно“ јавља се у стварним формама, појављује у облику етичких решења, реализује се у акцијама. Из задатог оно се увек преобраћа у дато. Ова област остваренога морања претставља нарочити свет културе, који се уздиже упоредо са светом природе и прераста га. Свет културе састоји се из низа отеловљених, материјализованих вредности, из система објективираних производа човечјег духа. У једним производима културе материјални елеменат чини битни део, на пример, у архитектури. У другима он је мање важан, на пример, у музици. Реалност права, каже Кистјаковски, „треба поставити на средину између реалности производа културе и живописа, с једне, а производа литературе и музике, с друге стране. Али ипак мора се признати, да је право ближе реалности прве врсте културних добара, неко другој. Свакако је јасно, да право не може постојати без супстанцијалних елемената друштвене организације, који чине његов нераздвојни део.“

4 Идеја социјалне филозофије

У филозофским круговима нашим било је доста раширено мишљење, да основна и врховна социјална наука није социологија, већ социјална филозофија. У новије време ово мишљење изразио је врло сликовито С. Л. Франк,36) „Социологија, каже он, и поред велике количине литературе, још" нема тачно одређен предмет, ни опште признате методе и научне традиције. Досад, у суштини говорећи, не постоји социологија као одређена наука.“ Овај неуспех, по мишљењу аутора, следује из природе самога предмета социологије. Сазнање друштвеног живота има карактер самосазнања човеком самога себе и тај, ко види у сазнању друштвених појава само једну њихову објективну страну (објективни предмет, који сазнаје пози-

35) С. Л. Франк, Духовиме, основм обшества, Париж, 1930.