Учитељ

//|. — Из праксе за праксу

»Нена ајкулај«

У Москви живи наставница Станчинскаја. С овом Станчинском једном се догодила врло чудновата ствар. ;

Она је свим својим силама чувала сина од бајки. Чак кад је: и разговарала с њим о животињама, она му је причала само о таквим које је дете видело на улици или на фотографским снимцима. Што мање, што мање штетних фантазија!

Ватрена противница бајки, она је тако и писала у једном московском часопису:

„Предлажем да се замене народне, нереалне, фантастичне бајке обичним реалним „причама из света стварности и природе“..,1)

Никаквих уступака, никаквих попуштања! Избацити све бајке: без изузетка и заменити их реалним Сетоном Томсоном.

И све би било у потпуном реду, али невоља је у томе, што је одлична мајка водила дневник до ситница о своме маломе сину, а сама није приметила да је овим својим дневником оповргла све своје досетке о штетности фантастичних бајки. Сопственом руком. она је тако рећи порушила све своје теорије.

Као што се види из њенога дневника, а овај је дневник штампан, њен мали мушкарац, да се освети за то што су му одузели бајку, почео је од јутра до вечери да се предаје најбујнијој фантастици. Час је измишљао да му у његову собу долази у посету црвени слон, да он има другарицу-медведицу Кору: и, молим, не седајте не седајте на столицу поред њега, зато што на тој столици “ зар ви не видите» — на тој столици седи медведица. Или умамо, где ћеш ти» На вукове! Па вукови су већ овде!“,

ИМ тек што је пао снег, мушкарац је одмах постао јелен, мали јелен у тајги. Кад је требао да седне на ћилим, ћилим је одмах постао пароброд и уопште свакога минута из ваздуха, из ничега он је, снагом своје фантазије, могао да створи ма коју дивљач.

„Данас се вратио кући, опрезно држећи нешто у руци:

— Мамице, ја сам ти донео малога тигра, — и показао празну руку. — Да ли ти се допада мој тигрић р

= Да, да, детенце!

— Нека живи код нас, — говорио је молбеним тоном.

Седа за ручак и поред свога тањира ставља још један. Кад мама доноси јело за њега, он пита:

— Мамице, а за тигрића2

У то време живо прича:

— Ja сам ушао у море, бућкао се по води и одједном дође велики тигар; онда сам изашао на обалу, бацио сам мрежу и ухватио рибу.

— Где ти је онар

— Ја сам је појео... живу“.

Тако су пролазили готово сви његови дани. Он је свакога: минута стварао неку бајку за себе.

5) „На путих к новоћ школе“, 1924, Мо 1.