Учитељ

На Леванту, на боју крваву!

Ђе сложише силу султанову,

И у других стотину бојевах,

За које им заслуге Млечићи Нађедоше име Шкијавони,

Што ће рећи роби урођени, Сковаше јим гвоздене окове,

У којима народ попуташе

Пет стотинах и више годинах,

И словинску св'јећу угасише,

Да не св'јетли на југу кршноме! Прогнаше им језик и народност Из судовах и из училиштах,

Да не памте којега су пр јетла, Забораве своју повјесницу, Мили језик, дивне обичаје“ (1, 60-1) .

Дегенерација и извештаченост Млетака огледа се и у ношњи. Бистри Вук Дојчевић у причи Некоме на глас, а некоме на част описујући невесту наших крајева која је „вита као јела, а преко паса танка као срна“ (П, 163) даје сјајан опис ношње наше девојке и онда врши поређење те ношње са млетачком. О томе кажг ово:

„Гледао сам Гркиње, Латинке, Буле, Арапке и Јеђупке, али љепше и присталније ношње преко наше нема колико је унакрст свијета! Да вам је поћи у Млетке, да видите како се женско ухо ноОшШњом грди, а залуду прикладне и угледне мимо жена! Носе на глави широку капу, а по њој мртво перје и цркле птичице. Да ту капу натакнеш на колац, а колац побијеш на обрву њиву, не би се бојао да ће ти врапци и жутарице усјев позобати. Под капом настоже хрпу космурина, сплетене у гуку од кучина и мртвијех власи, где се у први мрак угнијезде и заплету слијепи миши и колендари (големе мухе). Хаљине им се смуцају по улицама, пак за собом дижу смет и прашину као метлом, рек'би да је ударила каква вјетрушина. Дебље, да тобож отанчају, стегну се ремицима преко паса, да им душа на ноздрва искочи, а мршаве навлаче товар сукњица, тек да пуније изгледају, пак им одјело виси о животу, гдје нема до кости-и коже, као да си га објесио о соху. Облијепе лице бакаром, а мажу се и кропе мириснијем водама и прахом, пак и опрженим пепелом од. змијине кошуље, тер, кад мимо њих прођеш, убије те она воња, а стужи ти · се што си лани изјео. Нема ниједна крви у образу, нег' је свакој прије рока на челу испуцала кожа, а под увелим јагодицама утонула до вилица. Вечером диња (румена као лубеница), = јутром тиква (жута као тиква) (Ц, 167-8).

Етичка схватања Млечана изражена су и у њиховој драми и трагедији. Криза морала особито јасно се огледа у позоришту. Зато се Љубиша, кроз Вука Дојчевића, окомио и на млетачко позориште и дао његову сјајну критику, што се види из следећег: |

„Није вечери гдје не приказују пуку како је ко кога смакао, издао, обручио ил' облагао; није вечери гдје се не трзају мачеви и ножеви на господара, брата, сина, жену, на доброчинца, соиљебника, кума и побратима; гдје не падају телесине под ударцем, гдје се кому