Учитељ

живот људи и јесте проблем социјалне филозофије или филозофског осмишљавања опште суштине друштвеног бића.

Непажња и пренебрегавање овога једино правилног филозофског тумачења и заснивања друштвеног самосазнања, кроз сазнање вечитих и општих основа друштвеног бића, јесте отсев негативног става према филозофском сазнању уопште које карактерише тако зване „практичне“ људе. У његовој основи налази се један неспоразум, који влада ограниченим умовима, јер су ови неспособни да опазе реалност у свој њеној дубини и потпуности и тај неспоразум нарочито господари у наше време свеопште варваризације. Овај неспоразум састоји се у тврђењу, да филозофија одвлачи мисао од сазнања конкретне реалности, која је једино потребна за практични живот, у област апстракције. Конкретно се сматра само појединачно, што се пред нама овде и сада налази, што је чулно видљиво и што на нас утиче; све опште, вечно и свеобухватно је непотребна или у сваком случају сиромашна апстракција. У самој ствари за онога, ко уме истински да види реалност, ствар је сасвим обрнута, Опште — наиме право опште — није апстракција, већ је оно целина; кон-, кретно је целина. Напротив, све појединачно, све што је ишчупано. из везе са општим и што је изоловано посматрано јесте апстракција; оно је вештачки осиромашено, обезбојено и умртвљено, јер појединачно живи само у целини, има корен у целини и храни се њеним силама. Истинито и конкретно није део, већ само целина; све делимично је схватљиво у свој потпуности и животности кад је схваћено на терену целине као нераздвојни момент и оригинални израз целине. Филозофија, према томе, није најапстрактнија, већ напротив најконкретнија или тачније речено једина конкретна наука; управљена на свејединство, она ради са реалношћу у свој њеној потпуности и, дакле, с једино правом реалношћу. Данашњи дан. се не може да схвати ван везе са јучерашњим и, дакле, са давно прошлим; то, да постоји овде и сада, схвата се само у вези с тиме, да постоји увек и свуда, јер само у овој вези или, тачније, у овом јединству оно је уистини реално; његово посматрање изван овога јединства преобраћа га у неко биће довољно собом, у атом у себе затворен, у „уклоњено“, тј. у апстрактно и према томе привидно сазнање у чему је једино од конкретне потпуне реалности остала само њена пролазна сенка. Тако звани „практични“ људи, људи данашњег дана, који презиру филозофска уопштавања и интуицију целине, могу разуме се путем досетке и инстинкта да раде правилно. Али кад почну да расуђују, да мисле, они већином постају маштари без нада и живе у свету мртвих речи и текућих схема. Мако филозофи сами по себи још нису добри практични политички посленица — јер од теориског сазнања до умења да се оно практично примени у животу људи налази се дуги пут — ипак су, у сваком случају, сви прави државници који с правом заслужују назиз „ргталгих политичара“, увек поседовали непосредну интуицију вечних и свеобухватних начела човечјег живота. Петар Велики ценио је Лајбница; Наполеон који је презирао „идеологију“ дивио се Гетеовој мудрости; Бизмарк је своје умење да суверено влада људима црпео не само из знања интрига дипломације и политичких странака, већ и