Учитељ

задовољава великим и звучним али испразним паролама, већ настоји да код учитељства реформних школа развије смисао за ситан, свакодневни дидактички рад у школи, разуме се рад који ће се заснивати на научом испитивању. Баш та тежња за сцијентификовањем дидактике толико је карактеристична за Д-ра Пшиходу. Ту он развија огромну литерарну и практичну делатност: сам или са сарадницима пише теоретска дела, уџбенике, бројне чланке и расправе, саставља нов дидактички материјал (наставна средства), пропагира нове методе, организује међу учитељством радне секције за поједине наставне предмете, конгресе, радне састанке и семинаре учитељства реформних школа, држи многобројна предавања, пропагира, полемише, бори се за своја уверења и брани их пером и речју.

Задржаћемо се, укратко, само на његовом раду на дидактици. Ту га у првом реду занима проблем нових метода у настави тзв. тривија (почетног читања, писања и рачуна).

Он заводи у чехословачке школе глобални метод, разрађује његову теорију и праксу, саставља (у заједници са брачним паром Мусил) потребне уџбенике и приручнике који треба да послуже као упутство учитељима за рад новим методом, ствара такође за њ потребна наставна средства („Прва књига“, „Друга књига“ итд. „Читање у првом разреду“, „Глобални метод. Ново схватање васпитања“, „Глобални метод у пракси“).

Реформи рачунске наставе посвећена су дела „Студија о основним рачунским спојевима“ и „Рачун у школи 1 ступња“.

У дидактици псања од значаја је његова експериментална студија о односу између покрета прстију и тзв. „великих“ покрета руке, као и његова „Скала за оцењивање рукописа“.

Присталица је тзв. „наставних (дидактичких)“ тестова, не само као средства за правичније испитивање и оцењивање разултата школског рада, већ и као средства за понављање, проверавање, увежбавање итд. О томе је писао „Теорију школског мерења“ и „Праксу школског. мерења“. У последњем делу приказује већ резултате добијене на основу домаћих, чехословачких тестова, састављених на његов потстрек и, најчешће, уз његову помоћ и контролу.

Сумаран преглед нових и реформних настојања у области дидактике за словачко учитељство изнео је у словачки писаном делу „Реформна гледишта у дидактици (Братислава 1934), док ова студија претставља покушај да се „научно и филозофски формулишу идеје које су се стварале из дијалектичког односа педагошке теорије и школске праксе“. Она није „априорна“, већ је резултат десетогодишњих искустава са школско-реформним радом. Као основну идеју узима ту аутор идеју органичке наставе, а поједине њене компоненте јесу пароле о прирођености наставе („прирођена ситуација прирођена реакција“), наставном динамизму, унутрашњој мотивацији наставе, њеној глобализацији и индивидуализацији.

Из свих излагања видеће се ауторов основни став; да реформе наставних метода нису случајне, да оне нису само резултат учитељевих искустава, већ да „иду дубоко, све тамо до самих корена људског мишљења и стварања“, По ауторовом уверењу онај исти животни стил који прожима савремену цивилизацију јавља се такође и у садржини и начину извођења наставе. Друкчије не може ви бити, јер школа, као „политикум“ са задатком да одржи и усавршава људско друштво, усавршава се и мења упоредо са променама у људском друштву. Њени задаци, спољашња и унутрашња организација рада, методи рада — све је то подложно великим променама.

Студија изискује од читаоца известан духовни напор, али то је редовно случај код свих филозофских дела: читалац се изазива на неку врсту духовног дуела с аутором, али тај напор и борба се исплаћују, јер на тај начин читалац у заједници с аутором долази до нове и плодније формулације. Ко буде пажљиво читао студију и размишљао о појединим местима, изналазећи примере за поједине поставке. из свог искуства и наше средине, лако ће открити колико је потребно да се при сваком реформном настојању продубе и пречисте извесни основни принципи, иначе се све може свести и по правилу се своди само на обично подражавање страним и туђим узорима.

Преводилац