Учитељ

разликује идеологију, која за њ значи систем мишљења што се сасвим подудара с материјалним односима свог доба, од идеологизама, који су материјални фактори са „фантастичко-буржоаскореакционарном примесом“ (стр. 27 и др.). Али нарочито темељиту анализу терминологије дао је Сергеј Хесен у делу „Ме апзсћашипа, Тдеојогле, ВИдипг“ (Рускиј свободниј университет в Праге, 1934). Поглед на свет (Ме апзсћаџипа) обухвата, додуше, у себи слику света формулисану у појмовима, али са гледишта субјекта коме је та слика дата у целини, у својој окончаности, без теориског осећања за проблематику појава. Филозофија руши ту прагматистичку везаност погледа на свет тиме што почиње сумњом, тако да открива нове области светске целине са гледишта „незнања“ и апоретике:) или појмовних и мисаоних тешкоћа. Идеологија је за Хесена филозофија која се извргла у празну систематику и појмовну конструкцију и постала оруђе у сукобу интереса, тако да се слика света потчињава захтевима и потребама делања. Суштину васпитања гледа Хесен у ликвидирању погледа на свет, његове окончаности и укотвљености (Водепз пфаекен). Тој суштини образовања противречи идеологија која се од погледа на свет разликује научном привидношћу, али у којој је једнострана „истина“ само оруђе политичке моћи. Хесенова дистинкција је сама по себи, па и по његовој дефиницији, идеолошка тј. она има у виду негативну страну погледа на свет и идеологије у државама где влада диктатура баш са гледишта делања. М овде се „а егепба зрес са“ појма идеологија манифестује у виду моралног гледања или у томе какве последице за човечје понашање има научно и филозофско сазнање. Пејоративни=) призвук што га Хесен придаје појму идеологија произлази баш из његовог моралног просуђивања фашистичке и комунистичке идеологије која долази до изражаја у италијанском, немачком и совјетском школском систему. Али ако проширимо важење идеологије и повећамо тиме њену објективну садржину, видећемо у њој поглед на свет који се служи научним сазнањем и потчињава га себи с обзиром на његове моралне последице. Дакле: моралне конзеквенције су последњи критериј истинитости сваког принципа, па и научног. Идеологија схвата те моралне последице разуме се шире, нарочито у области политичкој, социјалној, економској и културној. Научно сазнање само по себи је специјализовано, тако да је оно у својој целини синтетичко. Идеологија, насупрот томе, полазећи од горњих премиса из којих дедуцира истинитост појединих тврђења има основни карактер целосности,“) па дакле нечега што од:овара животу. Али идеологија не попуњава „рупе“ у научном сазнању и није нека врста лепива које би скупа везало поједине специфичне

7) Апорије су код Аристотела тешкоће у процесу мишљења или суђења. Апоретика је покушај да се отстране ове тешкоће. Прев.

2) Пејоративни (од лат. рејог, компаратив од тајшз = зао, рђав) = онај што даје рђав, гори смисао нечему на пр. једној речи. Прев.

8) Термином „целосност“ преводимо чешки термин „сепзфуоз!' (нем. Сапгћењ, Тованћа,, франц. (Фофајфе, енгл. ЕојајЊу). Израз „целосност“ одн. „целосни“ употребио је д-р Вучић у преводу Штернове књиге „Психологија раног детињства“ и М. Мајсторовић у преводу Хесенових „Основа педагогике“.