Учитељ

ничности диференцирана целосност (глобалитет) и такво јединство у коме се кретање (функција) сваког појединог дела врши у сагласности с кретањем свију делова. Та конкретна целосност баш је карактеристика живота у коме је координација делатности различитих органа предуслов за функционисање целине.

У раздобљу дидактичког експресионизма дошло је до изражаја настојавање да се створи „животна школа“ (Геђепзасћие, а Ја vie par la vie). AJH живот се ту често схватао једнострано биолошки као случајно прилагођавање појединца условима средине. Карактеристике те „животне школе“, животна стварност и животна способност, како их је дефинисао на пр. Адолф Руде (Рје пеџе зсћше und ihre Unlerrichtslehre, 21скееја , 1927, стр. 155), биле су одређене исувише уопштено, тако да је „животна школа“ остала само паролом дидактичке импровизације а често и неодговорности, коју у себи садржи сваки либерализам. Чим педагошко стремљење не види улогу појединца у целини и његов смисао у смислу целине, него инсистира на индивидуалном „изражају“ личности, оно пада услед своје сопствене асоцијалности, па чак шта више своје антисоцијалности. А младеж, васпитана у „Геђепзасћше“ усвојила је као део свог животног програма девизу „ВшЕ ичпа Водеп“. Супротно томе, органска школа је у својим сопственим основама одређена социјалним гледиштима у којима антитеза „појединац — друштво“ није редуцирана на неки од та два члана, већ је међу њима остављена напрегнутост као стварни потстрек друштвеног динамизма. Уношење социјалног и културног фактора у дијалектички процес животне школе значи њену вишу форму, тако да за њу уводимо нову појмовну ознаку — „органска школа“.

Органска дидактика је својим садржајем и својим методом научна, а не само интуитивна, иако у себи садржи целокупну животну, социјалну и културну сложеност и пуноћу. Нећу да разглабам, како се у њој у новој светлости указује однос квалитета и квантитета, интуитивности и рационализације, доживљајне наставе (Етгlebnissunterricht) n дресуре („ага“). Анализа органичности или целосности наставног процеса у главне дидактичке принципе (захтев прирођености ситуације и реакције, динамизма, директног мотивисања наставе, глобализације и индивидуализације наставе) показаће нам, како се животна пуноћа наставе може постићи према закону равнотеже антитеза. Приликом анализирања дидактичке идеологије ограничићу се у овој расправи само на то да схватимо контуре органске школе, јер кад бисмо хтели посматрати како у наставу улази религијска, национална и социјално-политичка идеологија, порасла би ова расправа барем још оволико. Овде такође не можемо обухватити посматрање проблема, како нова дидактичка идеологија решава дијалектику формалног и материјалног образо» вања, утилитаристичног и неутилитаристичног те других дидактичких априорија које се тичу појединих корена школског рада.