Учитељ

меног друштва. У њој је изражен захтев да се сваки акт наставе врши уз нормалне услове социјалног живота,и на правом материјалу како га пружају те социјалне установе сваком члану дотичног народа или географске целине. Наравно да ситуација за наставу деце мора одговарати сваком развојном периоду, али не сме бити подетињена или фалсификована са гледишта одраслих и њихове логике тако да буде свесно прирођена, па према томе извештачена. Неколико примера из школског живота осветлиће нам карактер прирођености дидактичких ситуација како смо га малочас ап„страктно одредили.

У почетној рачунској настави полако долазе до изражаја за"хтеви за прирођеношћу ситуације, како су их код нас формулисали Лошћак, Лоутоцки, Улехла, Либичек, Зламал и други дидактичари.

Као пример извештачене ситуације цитирам један одломак из старе методике рачуна :

„На табли је један крст. Колико пута један крст је овде» (Једанпут Чедан крст). Колико пута по један крст могу, дакле, да обришем с таблег Бжетислава је посетио братић баш кад је он од мајке добио ружу. Пошто се ружа братићу необично свидела, Бжетислав му ју је поклонио. Колико пута по једну ружу му је поклонио Колико му је ружа поклонио>

Ако имаш једну кифлу, колико пута по једну кифлу можеш појести» Колико пута можемо одузети један од један» Зашто само једном Другачије -то кажемо: „један у један иде једанпут“ (Ј. Поклоп, Почетно рачунање у госиовним школама, Ргаћа 1876, стр. 4).

Прирођена ситуација у почетној рачунској настави дата је кад «се рачуна с истинским предметима (ораси, кукурузна зрна, пасуљ, "дугмад и сл), кад се импровизира игра „дућана“ у којем ученици по „својој фантазији купују различите ствари и плаћају за њих новцем направљеним од хартије, или комадићима лима, даље: кад се играју „Јово“ — игром, доминама, орманићима с материјалом за грађење "итд., као што раде Декроли, америчка школа, Витман (МУ Штапп), "Тврдек, Властњикова или Брадач. Зато се данас у школи ограни“ чава такође и употреба рачунаљке која сама собом претставља изразито извештачену. ситуацију.

Што се тиче почетног читања били су буквари пре у своме првом делу снабдевени текстом, који беше репродукован малим писаним словима, да би се могло читати а упоредо и писати. Та ситуација била је погрешна за читање. Имена лица и почетне речи у реченицама биле су написане малим словима, дакле без обзира на прирођеност ситуације. Још у Буквару „5“, који се употребљавао у Прагу, све до глобалног преврата, чланци заједно с насловима штампани су (или написани) до две трећине књиге само малим словима.

у гљиве

ноћу није било студено. пред јутро је још више отоплило. рано ујутру пошли су дечаци у шуму да беру гљиве... итд.

Кад смо пак од Немаца примили моду да први део буквара штампамо великом антиквом (велика штампана латиница), ишчезла је разлика између малих и великих слова а тиме је нестало и не-