Учитељ

ничких и организаторских диспозиција у деци зато што су њихови носиоци били нагнани самом друштвено-економском судбином и ситуацијом на чисто физичке позиве и послове!

То је исто тако чињеница и кад је реч о детињем карактеру. Он се, наиме, може васпитати и преваспитати како повољним друштвеним приликама, тако и самим указивањем на примере у животу, — у бољи, чвршћи, одлучнији и доследнији карактер, ако су у детињим диспозицијама дати потребни елементи за то.

Само, дабогме, он се може учинити таквим не толико поучавањем и проучавањем, колико, дакле, усавршавањем путем живога указивања и угледања на примере у животу, друштву и историји. А тако исто и сталним навикавањем на самосталност и саморадњу у животу.

Само, дакле, што веће животно искуство, што веће учешће у животу и раду и што више пружања примера о томе и угледања на те примере, само то, дакле, чини и може учинити детињи карактер — чвршћим, самосталнијим, доследнијим, зрелијим, сигурнијим и одлучнијим.

А тамо пак, где се у отсуству тога свега не може пробудити и продубити у детету тако потребан унутрашњи агенс и ослонац у том правцу, ту врло лако и детињи карактер може остати, чак и под најбољим диспозицијама, — одвећ лабилан, несигуран, повитљив, непотпун, неодређен. Једном речи, он може ту остати потпуно несформиран, неизражен.

Шта више, он може лако, под неповољним животним и васпитним односима и утицајима да дође потпуно у питање. И тада се такво дете излаже озбиљно опасности да падне до нивоа (стања) потпуне бескарактерности.

Ето у свима тим могућностима трансформирања, варирања, прилагођавања и усавршавања детињих диспозиција за поједине типове карактера и темперамента огледа се велика моћ друштвене и васпитне средине. Ту се, дакле, показује снажан утицај тих друштвено-васпитних фактора на само дете и његов свеколики духовни и морални развитак.

Само, дабогме, тај утицај није апсолутан, није безграничан, већ је то све у већој или мањој мери омеђено природним границама саме биофизичке и психофизичке природе детиње, И због тога се; дакле, преко тих природних граница у васпитању детета не може и не сме ићи ни у породици ни у школи, већ увек само у наслону и на подлози тих природних граница и диспозиција код самога детета.

хХШ

Највиши циљ и идеал савременога васпитања састоји се у томе, да се дете васпита, развије и оспособи за зрелога, слободнога, моралнога и раднога човека и грађанина своје земље.

Дете, тај сутрашњи човек и грађанин, јесте једно живо органско биће, чија је животна тежња управљена на рашћење и развијање свих његових индивидуалних сила и диспозиција. А врхунац