Учитељ

Кад читамо право књижевно дело, нама се чини да учествујемо у животу других људи, у животу идеја које песник озарава естетским осећањима и ватром својега надахнућа. Ми се интересујемо за тај живот и преживљујемо у души све, што преживљују и песникови јунаци, нама се чини да је то наш живот. Расположење којим је песник прожео своју творевину одмах истисне из наше душе наше лично расположење и приморава нас да у обичним условима живота осетимо усхићење, узбуђење страсти, храброст, полет душевних снага, тугу или очајање. И баш у тој могућности да пређемо из личнога постојања у сасвим друго стање, у други живот и састоји се привлачност и драгоценост песничке творевине.

Оваква творевина често утиче на нас да у својој души промлађемо особине, о којима раније нисмо знали; и на тај начин књижевна творевина освежава и обнавља нашу душу.

Књижевно дело изазива и нехотичан процес сећања, који се врши под утицајем разноликих веза, такозваних асоцијација. Тај процес заузима једно од главних места у нашем душевном животу и утиче не само на претставе, тј. успомене о посебним осећајима, предметима и појавама, већ и на емоције — на душевна узбуђења, расположења и жеље. Кад се сетимо некога места, ми се у исто време сећамо и осећања радости или туге, што смо преживели, или обратно — осећање може да нас потсети на место, на лице, или на неки предмет.

То јако узбуђење процеса асоцијација у души, које изазива песничка творевина, ми би назвали уливањем, сугестијом.

Нажалост, такве сугестије најмање има код већине наших савремених писаца... Они само причају или препричавају грубу стварност без икакве дубине мисли о узроцима те свакидашњице; описују живот „онакав какав је“, како би се изразили писци наших уџбеника, кад говоре о реализму у књижевности. М, наравно, ни омладина, ни зрео читалац не налазе у таквим описивањима духовне хране, која нам је неопходна да би се пренели у живот идеја и да би се душевно одморили у песниковим илузијама.

Живот наш је далек од онога, што се зове идеалом. Вековно робовање Турцима оставило је трага скоро у свим гранама нашега живота — и у политичком, и у друштвеном, и у породичном животу.

После борбе за политичко ослобођење народа испољила се самовоља и појединаца и партија, слична ропским душама Мрњавчевићевих чауша, који према физички слабим људима показују грубу самовољу и нечовечност, а пред физички јачим људима, какав је био Краљевић Марко, ропски пузе, љубе скуте и рукаве, ласкају и иступају у боји подлаца. Друга половина 19 и почетак 20 века били су у знаку борбе партија, испољавање самовоље, прогањања и малограђана тако, да је већ наступило право душевно ропство, ишчезла су осећања грађанских дужности. Све се то прикривало маском демократизма, управо игром у демократизму, који стварно и није био ништа друго до овештали отпаци европскога демократизма, прилепљени уз организам ове или оне партије, да би се прикрила груба самовоља и привукло што више пузаваца, што личе на црве који се хране мрцином. Као последица таквога политичкога живота ја-

13#