Учитељ

уради неко други, као да сваки грађанин није позван да испољи своја грађанска схватања и да врши своју грађанску дужност ма на који начин. Кад се примети ма што неморално или штетно по друштво, интелигент не протестује и скоро равнодушно пролази поред сличне појаве, па чак и у оним случајевима кад види јавну неправду или јавно деморалисање деце.

Такав живот, као стваран, не налази места на страницама наше савремене књижевности. Међутим прави књижевник са даром запажања, разумевања и стваралачкога сликања живота, а који разуме виши интерес нашега живота, и воли човека, могао би да пробуди такво друштво, да га заинтересује за живот идеала, или бар да онемогући развијање таквога друштвенога живота.

Таленат би то учинио или хумористичним описивањем живота, када у смешном он показује трагове људске патње или моралнога пада и кад је његов хумор прожет човечношћу, тугом за човеком, или типичним оцртавањем таквога живота у вези са показивањем узрока ових или оних појава. Он тражи боље особине у човечјој души, искру Божју, како каже Достојевски, остварује живот идеала, лепши и бољи живот, као и услове, у којима се остварује такав: живот. На тај начин песник оцртава и свакидашњи живот и свет, који ниче у његовој души, као усавршавање бледне видљивости, откриће унутрашњега смисла, који лежи у основи стваралачкога духа природе.

То је стваралаштво које је у стању да растумачи и најскривеније тајне и загонетке времена.

Идеал, чијим особинама не одговара стваран живот, одликује се нежношћу, лепотом и узвишеношћу. Зато и естетска преживљавања, изазвана претставом тога идеала, треба да су заједничка, а не субјективна; предмет не сме бити везан са нашим личним интересом, већ треба само да узбуди естетско задовољство, које се баш и разликује од других задовољстава тиме, што није везано са нашим личним очекивањем и нашом личном жељом. Такав идеал буди у нашој души естетске емоције, жеље, са којима је везан појам о срећи заједнице. А то значи да гениј или таленат припада целој нацији, а преко ње и целом човечанству, а његове творевине, повећавају срећу друштва, нације и човечанства; он је тај који свестрано оцртава живот, продире у тајне човечје душе и показује начине усавршавања друштвенога живота, уводећи нас у живот идеала и дајући нам могућност да се одвојимо од грубе свакидашњице. М ми се питамо да ли ствараоци наше савремене књижевности спадају у таленте, који би видели нашу грубу стварногт, схватили ју, растумачили узроке таквога живота и поредивши све то са идеалима, заталасали би духове и у чаробним сликама показали би интелигенцији лепши живот, за којим жуди наш народ, како су то показале његове умотворине, његови песници, кад су створили Краљевића Марка да штити слабе и нејаке и остварује живот социалне правде! Не личе ли многи од њих на оне наше лажне романтичаре друге половине ХГХ века, чија „врлина беше“, како се изразио Војислав Илић: „не мислити много!“ Нису ли они душевни робови, који равнодушно посматрају како се бездушним