Учитељ

којим се жели оправдати потреба упоредног учења великих и малих слова.

Истина је, да су први утисци најјачи, па зашто онда да први утисци буду збрка појмова, коју стварно проузрокује упоредно обрађивање великих и малих, писаних и штампаних слова.

Што се пак тиче разлога, да реченицу треба писати великим почетним словом, чим се отпочне писање слова, не чини ми се оправдан, бар у толикој мери, да се претпоставља другим разлозима, који су против нагомилавања потешкоћа и комплицирање радње.

Реченица није зависна од тога, да ли је почетно слово велико или мало. То није битно за појам о реченици. Реченица је мисао, једна логична целина. Може бити изречена а може бити и написана. Реченица ће остати реченица написали је почетним великим или малим словом. Као што можемо реченицу написати свима малим словима, можемо је написати и свима великим словима, она опет остаје реченица. Главну улогу за одељивање реченица врши интерпункција, јер знамо да се све реченице у сложеној реченици не почињу великим словом,

Ушло је у праксу да се на писаћој машини откуцава великим словима текст, који се жели нарочито истаћи, без обзира, да ли је то једна реч, део реченице, цела реченица или више реченица. Дакле, велика слова не употребљавају се само на почетку реченице.

Недавно ми је дошао до руке један саставак откуцан на писаћој машини. Сва су слова била велика, јер је машина вероватно имала само таква слова. То ми није ништа сметало и на први поглед нисам ни приметио. Нисам зато добио утисак да је писац неписмен. Све су реченице биле потпуне и правилно одељене интерпункцијом. Али много пута сам имао прилике да читам саставке са погрешно постављеном интерпункцијом, утисак је био врло неповољан за писца. Ту не помажу ни велика слова. |

Може да се догоди, да неки ђак средње школе греши не почињући сваки пут реченицу великим словом, али се не може тврдити да се та грешка чини само зато, што се не уче упоредо велика и мала слова.

У Политици је зимус изашао оглас у коме један послодавац тражи продавачицу. Од компетената се тражило да имају малу матуру и да добро знају таблицу множења. Послодавац је сигурно имао лоше искуство са својим продавачицама, када је нарочито тражио знање таблице множења, али ипак зато неће нико тврдити, да је незнање таблице множења редовна појава у средњој школи. Неће нико тражити да се таблица множења мора научити већ у 1 разреду, када је памћење најсвежије и када су утисци најјачи.

Дакле овакви појединачни случајеви, не могу се сматрати као редовна последица само једнога узрока.

Много је чешћа појава, о којој безусловно треба водити више рачуна, да ђак у народној, па и у средњој школи, не зна да стилизује један најмањи саставак у лепим, језгровитим реченицама, Узалудно је оваквом ђаку ако познаје велика слова и зна да реченицу треба да почиње великим словом, ако не зна где реченица почиње а где се свршава,