Учитељ

дељивост, те је назива монадом. Како у појединачној свести „осећање преставља садржај који изражава вредност, а осећај је без вредности“, то „је осећај квалитативна негација квалитета датог у осећању“. Али, „осећај се односи на објекте спољног света, док осећању овај однос недостаје. Стога је и осећање квалитативна негација квалитета датог у осећању“. Дакле, „осећај и осећање сачињавају један квалитативан пар, у коме се оба супротна квалитета узајамно условљавају“. Пошто је појединачна свест монада, то су осећај и осећање иманентни атрибути сваке монаде“.

Поред осећаја и осећања, „у непосредној свести постоји свесност и воља“. Знање за свесне садржаје није идентично са њиховом датошћу, због чега оно „мора произилазити од једног реалног садржаја чији се квалитет састоји у самој способности знања за садржаје“. Како је знање једноставно, „то се мора прет“ поставити да постоји једна једина реална есенција ове врсте у појединачном ја, и ова ће есенција према томе престављати један тарансцендентан атрибут монаде“. Према општем принципу. супротности, и трансцендентном атрибуту свесности мора „одговарати један други трансцендентан атрибут монаде, који ће са њиме сачнњавати засебан квалитативан пар“. Он се мора састојати „у активној посесији свесних садржаја“, тј. он је вољан атрибут, чији се квалитет састоји у хотењу или жудњи за садржајима. Стога, по Петронијевићевој метафизичкој монадолошкој доктрини, монаде имају четири атрибута, од којих иманентни стављају квалитативни акт негације у односу на трансцендентне, и обратно.

Одавде је јасан закључак о немогућности апсолутних атома. Материја се састоји из релативно несвесних монада, а „све тачке свесности монаде стоје у међусобној просторној вези“. „Тако исто стоје у међусобној просторној вези и вољне тачке монаде“. Из овога видимо да наш филозоф у метафизици учи релативни консциенциализам.

Бесмршност душе. Како монаде чине свет множине који би нестао само са нестанком њиховим, то је душа бесмртна „како као трансцендентна душевна супстанција тако и као формално јединство појединачног ја“. Ма да ово ја зависи од свесних садржаја, ипак чак и у спавању без снова са смањењем свесног садржаја ишчезава садржајно ја, али не и „чиста формална самосвест ни свесни садржај“. Садржајно ја није бесмртно, јер оно почива на сликама сећања, „а ове су условљене одговарајућим физиолошким диспозицијама у мозгу и са ишчезнућем мозга, морају и саме ишчезнути“. !

Два светска стадијума. Као што је свет множине само половина света, тако је и промена света множине само половина вечности, који се назива динамичким стадијумом света. Он није првобитан, те га наш филозоф назива секундарним, а постаје из примарног, тј. статичког, стадијума света. |

Статички стадијум свеша. Простор примарног стадијума је такође дискретан, али нераширен. У њему је апсолутни мири