Филателиста

ГОДИНА 1

ОКТОБАР 1949

БРОЈ 2

___ФИЛАТЕЛИСТА ОРГАН САВЕЗА ФИЛАТЕЛИСТА СРБИЈЕ БЕНО РЈЕ и Д -

(И lez Оба ка Мр

Никада нам неће бити доста говора и писања о нашој браћи у Јужној Корушкој и о њиховој злој судбини, која их прати вековима. Југословенски народи насељени на тлу, на коме се укрштају путеви грамзљивих освајача, они су вековима проливали крв не само за своју слободу, већ и за одбрану народа, који би дошли на ред, кад они падну. Док су се Срби борили са Турцима и Бугарима и својим грудима стварали бедем за одбрану хришћанства, односно западних народа, док су се Хрвати борили с Мађарима и супротстављали њиховом продирању ка Јадрану, дотле су се Словенци борили и боре се и данас противу германског продирања на Исток. Империјалисте и дивљачке хорде азијата и полуазијата крчиле су себи путеве преко "крвавих бедема од југословенских лешева. Нестало је Анта и др. подунавских Словена на северо-истоку Балкана; нестало је панонских Словена, а ево сада се стварају услови и у Јужној Корушкој од стране „пријатеља“ и непријатеља, да нестане и Корушких Словенаца.

Није то нека незнатна групица, издвојена од својих сународника, неко изоловано острвце у германском мору. Није то народ у коме су умртвљени национални осећаји. Он је кроз векове давао видне доказе о себи; борио се и речју и пером и мачем за своју слободу.

Није то било непознато ни непријатељима ни пријатељима, с којима су, руку под руку, проливали и У последњем ра= ту крв за слободу и самоопредељење.

А ето то што су заборавили после свр=љ» шеног рата наши велики пријатељи, југословенски народи ће понављати, докле год се учињена неправда не исправи.

Поред многих других, и ми, филателисте ћемо овде да изнесемо шта је пи“ cao један значајан аустриски филатели“ стички писац, инж. Едип МиШег у својим делима „Зргасћепе ипа Розффет“ ре! im alten Oesterreich-Ungarn" s „Die

РозЕ уаћгепа дег Катрте und der Volksabstimmung in Kšrnten 1918 bis 1920“.

До друге половине прошлога столећа Аустрија је била централистичка држава Немачки језик био је државни службени језик; други језици нису били признавани у службеним одношајима; у најбољем случају само су трпљени у подређеним стварима. У Аустрији је било, сем немач= ког, још седам, доцније признатих, јези“ ка: чески, пољски, русински, румунски, словеначки, српско-хрватски (илирски) и италијански. Немачки језик бно је једини језик само у Доњој и Горњој Аустрији и Салцбургу, главни језик у Северној Штајерској, Северној Корушкој и Северном Тиролу, у граничним областима Чеш= ке, Моравске и Шлезије, а у осталим областима био је у употреби само по ве ћим или мањим језичним острвима и, на-

рочито, по већим градовима, насељеним досељеницима из немачких крајева. Словеначки, који нас овом приликом инте-

ресује, био је главни језик у Јужној Штајерској, Јужној Корушкој, Крањској и У Истри у Словеначком Приморју.

Око половине прошлога столећа поче“ ле су се јаче испољавати тежње поје“ диних народа за признањем употребе њихових језика. Чеси, Пољаци, Мађари, Хрвати, Словенци и Срби водили су од тада озбиљну борбу за испуњење ових својих жеља. Постојала је нада да ће револуција од 1848 г. свима овим народима донети испуњење њихових жеља. Али, по угушењу овог устанка, све наде пропадоше и стара централистичка власт би понова уведена у пуној строгости. Овако стање је трајало до 1866 г. од када, изгубљеним ратом против Пруске, поче да се припрема терен за остварење тежња појединих народа у Аустрији. У 1867 г. створено је тзв. поравнање са Мађарском, која по њему доби самостално државно стање, али 1868 г. дође Хрватска и Славонија, а 1871 и Војна Граница под Мађарску .