Филателиста

u ad sipatbe H слагање у серије, причињавај о сама нелагодност. Ова његова „слабост“ није га напуштала и за вријеме нашег 60"равка у логору. Сјећам се, сакупљао је и поштанске жигове, чему сам се још вите чудио. Ипак, морам признати, та његова „слабост“ често пута је а си-"туацију, јер је у црним данима, када се већ ни за велике паре није могло набавити. хљеба, знао напунити наше „куферче“ колосалним стварима: сточном репом, кромпирима, говеђим конзервама, па, у срећномслучају, и хљебом или, чак шта више, мартарином! Он ми је увјек говорио да то доносе његове марке, али ми ни данас није потпуно јасно, на који је начин могао долазити до таквих ријетких ствари помоћу марака.

Дошавши у Целовец, неко смо вријеме лутали градом у нади небили где дошли по каквог јела. Имали“ смо намјеру да се још исти дан упутимо цестом у правцу Словеније, јер нам је циљ био Марибор. У некој гостионици смо добили мизерију од супе, те бар донекле утолили глад. Затим смо кренули цестом из града. Већ скоро на излазу затекла нас је узбуна и, ускоро, почео је напад из ваздуха на град. Морам напоменути да је Целовец у "то вријеме био већ скоро сав у рушевинама, нарочито средиште града.“ Немајући куда, утрчали смо у једну напола срушену зграду у намјери да се склонимо у подрум. Како је улаз био у рушевинама, склонили смо се у једну наћола срушену, просторију. Живог створа нисмо видјели нигде. „Просторија је била са демолираним намјештајем и разбапаним стварима по поду. – Међутим, ускоро су сирене објавиле престанак опасности, те смо се спремили да кренемо даље. Али, случај нас је задржао и даље у тој кобној просторији.

Свуда около нас, на поду, било је сијасет разбацаних ствари, рубља и гомила књига. Једна таква књига привукла је Младенову пажњу: на укусно израђеним корипама била је слика неке марке. Он дохвати књигу, отвори је и... имао је пред собом албум скоро цео излепљен поштанским маркама. Од тога момента. Младен се није више могао препознати. Заборавио је наш положај, наше намјере, опасност у којојсе налазимо — све је то у магновењу ишчезло из његове свијести. Блијед, дрхтавих руку претурао је по том „откривеном“ благу. На моје позиве и молбе није давао ни одговора.

Међутим, вријеме је пролазило, а Младен се није одвајао од несретног албума. Наједном, засвираше поновно сирене на узбуну. Непуних четврт сата доцније до нас су допирале мукле "детонације. Инстиктивно, осјетивши опасност, ухватио сам Младена и хтео га силом натерати, да се за времена „изгубимо из аррада. Али, узалуд! Он се ојео, и за час је“опет сједео на

"te поду. „са маркама. пи данас не могу | да __схватим, каква је магиска моћ, у тим часовима држала мог несретног друга. Детонације су долазиле све ближе! Био сам очајан. У тренутку, када сам хтео да се извучем из зграде, у намјери да извидим си-

_ туацију, мукли ударац и тресак, као да се

вулканско ждријело отворило! Осјетио сам“ тежину на грудима и као да ме нека сила диже све више у висину. било, не знам!

"Дошавши свијести, видео сам да се налазим у неком подруму, окружен неким женама и људима, који су настојали да ме поврате. Говорили су немачки, али сам их прилично разумео. Тада ме је прегледао неки стари лекар и установио да нисам озлијеђен. Дознао сам да су ме пронашли случајно, јер сам лежао на цести и тако: су ме примјетили. Био самјнеколико сати у бесвјесном стању.

Сјетио сам се Младена, али на моја питања, нико ми о њему није знао ништа рећи. Обећали су ми да ће ујутру поћи да потражимо друга. Када је свануло, пошли смо заиста на мјесто, гдје су ме пронашли. Али, на моје велико изненађење, више нисам био у стању да препознам то мјесто, То је била једна гомила рушевина. Ипак, на моје молбе, почели су тражити по рушевинама, али су убрзо одустали од тога, јер изгубивши оријентацију, нисам био у стању да објасним, на коме смо се мјесту у часу несреће налазили. Остадох сам. На срећу наишла су два Хрвата, којима сам испричао шта нам се догодило. Како њихов логор није био далеко, обећали су да ће послати помоћ. Кратко вријеме затим дође још неколико другова и другарица, али њихов повјереник морао је претходно тражити одобрење, да се може приступити тражењу. Коначно су нам допустили, али су нам послали једног службеника из њихове такозване „чете спаса“, који је водио надзор над радовима. Послије вишесатног рада препознао сам по неким ископаним предметима мјесто, на коме. нас је, по

прилици, затекла несрећа. На том мјесту наишли CMO на велики комад зида, који је _ попречно лежао међу IN еви ама. (5 муком смо га отстранили., И... под овим

блоком лежало је испружено. Младеново тијело. Уз помоћ другова извукли смо леш из рушевина. Касније је дошао рејонски претставник и допустио нам да леш пренесемо у оближњи логор Југословена. Лекарским прегледом утврђено је да га је убио мали „гелер“, који му је с леђа укосо прошао кроз срце. Лекар је' утврдио и то, да свакако не би остао у животу, јер је био доста дубоко затрпан, те. би се морао угушити. Вратили смо се на мјесто несреће и прекопали цјело мјесто, али ништа више нисмо нашли. Ни трага његовом „коферчету“, па и ако је било доста папира и књига на том мјесту, од албума са маркама

381

. Шта је даље“