Филателиста
e
"ферије,
„љене за макулатуру отпочели
РА био вољан да пристане на веће уступке У корист тужитеља, нема никакве препреке да се цео предмет оконча. 5 35
Аргументи и протуаргументи од стране
тужитеља и туженика падали су као ситна
јесења киша, за коју нема изгледа да ће икада престати.
На крају, око 3 сата после подне, пре“pec је завршен и сала испражњена, а архивар је склањао гомиле аката, уз помоћ послужитеља, у ормане, у којима су веп стајала у педантном реду и друга акта, која су сачињавала царство старог архивара. Он је гледао на ове, за њега безвредне хартије по садржини, са толико поноса, колико је то могуће очекивати од једног човека, који већ 30 и неколико го-
дина ради на истом том послу и коме се
јаш није десило, да неки предмет не пронађе на свом месту. Ова данашња акта су заузела више места, јер су била нарочито богата у прилозима, што није ни чудо, пошто су садржавала сву кореспонденцију туженика из Ст. Луне-а, коју је
“он преко свог адвоката био упутио за по-
следњих седам година. Било је око 5 часова после подне, када је зграда суда у Ст. Луису била закључана.
И време је пролазило. На место старог архивара дошао је други, исто тако уредан идмоштен човек. Град се развијао, захтеви и потребе су порасли, и након 35 година, тачно, 1885 године, суд се пресе-
-љавао у новозидану палату правосуђа. Ар-
хива се исто преносила у нову зграду, али акта, старија од 30 година била су издвојена и продата у макулатуру. На овом послу поред одговорних чиновника, радили су и послужитељи суда, па и њихова деца,
"која су за овај посао примала и награду.
Плата им је била 50 центи за једно преподне „Да су децу терали на овај посао, вероватно је да не би радили с вољом, али, м овом случају, они су се сами нудили. Како се овај посао обављао баш за време није било никакве сметње, да деца буду овако корисно упослена. Али, прави је посао за њих отпочео тек. после подне! Изгледа да су се они и понудили да раде, када су гомиле старог папира припремдетаљно да прегледају, тражећи разне марке и друге налепнице, — јер су сви били сакупљачи марака. Било им је дозвољено да из аката поваде писма. са маркама; а та им је дозвола значила више него готов новац. Оних 50 центи, што би зарадили, дали би родитељима, који су били мање-више сиромашни, али довољно паметни да деци не забрањују оне игре и спортове, који су се кретали у оквиру пристојности и који нису нарочито утицали на учење. Родитељи су сакупљање марака гледали са потпуним неразумевањем, али са задовољством, говорећи: „Дотле су барем мирни, а ни одело не цепају. Боље је то, него дивља игра "ковбоја или индијанаца“, у којој, без 0о6-
а ко је био победник, | родитељи су увек били они, који су губили. =
Тако је Џон, шенаестогодишњи син једног од послужитеља, претурао једног дана изабрану макулатуру и наишао на један велики свежањ аката са пуно писама из (ба Луиса. Он је ноказао ова писма са мар-
кама својим друговима: међутим они се
нису заинтересовали за њих, јер су марке изгледале доста просто израђене, а нису ни биле од оних њима познатих. Џон се, међутим, није дао. Читао је он већ више
_ пута огласе у новинама и знао је ла у
Балтимору постоје трговци марака, који Пе се можда баш за ове старе марке запнтересовати, па је написао писмо једном од њих и лепо му је описао нађене марке: „Два медведа држе један грб необичног изгледа, а вредности су различите, има их од 5, 10 и 20 центи, а има око 85 писама“, — писао је он у свом писму, које је одмах предао пошти. e |
Дани су пролазили у очекивању. Да ли ће се трговац јавити> Да ли ће купити ове марке» Ова питања копкала су Џона. А једног дана, у кући његовог оца појавио се трговац из Балтимора, који је ускоро имао прилике да се удуби у стара писма из аката једне парнице око једног наследства. Нашао је свега 104 марке. Студирао је неколико часова нађене марке; остао је и на ручку; и тог дана пала је следећа погодба: он ће за нађена писма платити 5.000 долара; Џону ће дати једну збирку са 4000 разних марака у красном албуму, домапину златан сат, а домаћици златну на-
руквицу. Не треба посебно да нагласимо, да су
тиме' у кући послужитеља сви присутни били задовољни. Али, ни нови власник ових старих ма-
рака није рђаво прошао. Од 104 комада марака било је: 62 комада од 5 центи (просечна вредност 100 долара по комаду), 26 комада од 10 центи (просечна вредност исто тако 100 долара) и 16 од 20 центи, (просечна вредност 400 долара по комаду), т. Ј. вредност побројаних марака износила је свега око 25.000 долара према тадањим ценама! Од ових марака трговац је продао један пар марака од 20 центи за 1.026фунти стерлинга (више од 5.000 долара). Дакле са овим двема маркама је већ зарадио више од вредности коју је уложио у куповину свих 104 комада. Данашња им је вредност. много већа.
426