Филателиста

“

ČUVENE MARKE MAURICIJUSA

Početkom ove godine pojavi se u jednoj filatelističkoj trgovini u Berlinu jedmo

nepoznato lice i upita titngovca da li se.

interesuje za nabavku vrlo retkih maraka; reče da ih nema pri sebi, već da želi najpre da sazna da li ima interesovanja za ove marke. Na pitanje na koje se marke može računati, odgovori, na veliko iznenađenje prisutnih: „Mauricijusi plav i crven”. On je tražio 35.000 maraka za te dve marke. Tek što je izašao iz trgovine, trgovac je obavestio policiju.

Ove dve marke, plavi i crveni Mauricijus, vode se po katalozima pod br. 1 i 9, a po svoj prilici pripadaju zbirci Nemačkog poštanskog muzeja.

Kad su 1944 godine ofpočeta masovna bombardovanja varoši, filatelistički ве JJ Zori bili su preneseni u Beč, ali kad i ova varoš postade malo sigurna, oni, brižljivo spakovani, da bi se sačuvali od wiage, behu preneseni u jedan rudnik ı Ajslebenu. . Posle nekoliko meseci behu izvađeni iz kase sa dna rudnika, i eksperti konstatovaše da nedostaju sve marke većih vrednosti: marke Brit Gujane, misionari sa Havaja

dva Maurcijusa. Mada su izrađene reprodukcije ovih primeraka ma da su fotografije bile afiširane u svim poštanskim uredima Nemačke, ništa se onjima nije moglo saznati. (La Rivista PFilatelica а, Italia).

о розал5когп PRCON/ 21648)

Sve što nam danas izgleda prosto, obično i po sebi razumljivo, za naše pretke, kad se to prvi put pojavilo, bilo je Човаđaj veće ili manje važnosti. Mi danas idemo vrlo često do poštanskog kovčežića, a Đoneko i svakodnevno, da ubacimo u njega svoja pisma ili dopisnice, i feško bismo mogli da zamislimo đa je to moglo nekađ biti drukčije. Ali, i poštamski kovčežić je nekad, pri prvoj upolrebi, bio senzacija za tadašnju publiku. Pre uvođenja poštanmskih kovčežića postupalo se s pismima mnogo zametnije. Svaki je svoje pismo morao liспо одпен па poštu, a isto tako je i primao pisma prispela za njega. Tek docnije su pisma nošena i predavana u kući adresata, Ko je izmislio poštamski kovčežić, ne zna se: ime pronalazača fako korisne stvari, — kao i za mnoge druge obične, ali vrlo korisne predmete (pero za pisanje, dugme, kišobran i dr.) — ostalo je пероznalo; sve je to postalo narodna tvorevina, — Као 1 narodne pesme, pripovetke i druge umotvorine, koje su morale ima{i SVOZ tvorca, prenosile su se od čoveka na čoveka, od kolena na koleno, i niko mije smatrao za potrebno da vodi računa o tvorcu, već je sve to prešlo u opštu svVOjinu naroda, u opštu svojinu celog sveta.

Zna se pak samo da se oko, 1824 godine u Pruskoj ı drugim nemačkim zemljama pojavili, skoro istovremeno, po ulicama gradova i većih naselja poštanskih kovčeŽići, koji su kod građanstva u prvi mah izazvali veliko čuđenje, ali i zadovoljstvo, jer se od tada pisma nisu morala nositi u poštu, već se ubacivala u najbliži kovčežić. Istina, u prvo vreme se sa snebivanjem predavala pisma na taj način, ali se

svet ubrzo uverio da su tako predavana pisma dospevala tamo za gde su bila adresovana. I ako nije bilo maraka, kojima bi se ta pisma frankirala, ona su ipak stizala na određenu adresu i bez prefhodno plaćene takse, — pa ga je plaćao primalac.

Prvi kovčežići bili su prosti, grubi sudovi, izrađeni od običnih dasaka, samo s natpisom „Post-Brief-Kasten”. TT poštanskom muzeju u Berlimu bio je jedan od tih prvih pruskih kovčežića za pisma. Ovaj Je bio obojem belom bojom.

Docnije su ovi kovčežići bili izrađivani od gvozdenog lima: bili su obično obojeni plavom: bojom i fakvi su se održali vrlo dugo, a tek mnogo docnije upotrebljena je za njih crvena boja, da bi bolje padali u Oči. |

Na ovim kovčežićima bio je ostavljan na prednjoj strani jedan prorez za ubacivanje pisama, a па istoj strami stavljeni su i uputi za publiku, kako će se služiti kovčežicem,

U osnovi ovi kovčežići ostali su do danas isti, samo su u tehničkom pogledu usavršavani. Tako su docnije muijvedeni promenljivi znaci za vreme vađenja pisama iz kovčežića, a najvažnija i poslednja promena je bila za pražnjenje kovčežića.

Tek u drugoj polovini prošlog мека češki bravar, Vencel Viček izmislio je kovсеже та pisma, koji se praznio otvaranjem s. donje strane i ispuštanjem pisama u jednu naročito konstruisanu vreću. Ovaj skromni bravar umro je 1909 godine u Gracu u osamdesetim godinama života.

Jedna od najlepših slika OVOE Коусе-

Žžića nalazi se na markama Jugoslavije iz

1940 godine.

or —

189