Филателиста

ложбама. Зато на крају апелујем на све фрилателисте, да не бацају ниједну целину, која им дође у руке, већ да их остављају, нако не скупљају целине, — с обзиром да војвођански филателисти желе да ускоро оснују секцију сакупљача целина, која ће пропагирати овај племенити спорт — огранак филателије и да оформе центар размењивача целина, где би се прикупљале све сувишне целине и одакле би се вршило комплетирање збирки свих „целинаша“ — без обзира на подручје сабирања, првенствено на бази размена. У ту сврху до данас је већ обезбеђено преко 30.000 целина из свих

крајева света, те ће та подлога већ обезбедити добар успех за рад будућих чланова ове секције, која ће осим унутрашњег рада одржавати сталне везе са савезима скупљача целина Француске, Швајцарске и Немачке. (Секција целинаша биће заинтересозана и за откуп већих количина целина без обзира на врсте и земље и без обзира да ли се ради о новим или употребљеним целинама.

Верујем да ће се кроз кратко време моћи остварити и посебна организација сакупљача целина за Југославију.

Инж. Мирко Вернер

ПРОНАЛАЗАЧ ЗУПЧАЉЊА

Прве зупчане марке биле су расподељеке свим енглеским поштама марта 1854 год.

Изгледа невероватно да су корисници марака пуних 14 година морали да се боре с незгодом да марке исецају из табака, углавном маказама. Гребало је, наиме, утрошити више од 20 минута да се исече табак од 240 марака. Про свему изгледа да поштанске власти нису осећале потребу да раздвајање масека из табака врше на лакши начин. Сам Роланд Хил сматрао је да би перфорација „била корисна и лопала би се публици али само до извесне мере“

Поштанским властима је августа 1841 године неки Ј. В. (не зна се тачно име) из Абердина поднео следећи предлог о „раздвајању марака: „Кад би се за време штампања марака повукла дубока линија између једне и друге марке, у папиру би биле убележене тако дубоке бразде, да би се марке могле лако раздвајати без маказа или ножа. Ја овако поступам: моји службеници пресавијају целе табаке по уцртаним линијама између марака, лепак се сломи и ја добијам исти резултат, који би се добио, ако би се поступило по мом предлогу.“

(Овом предлогу није била поклоњена никаква пажња; али није ни био тако практичан, јер би се на клишеу усечене линије приликом штампања марака испуниле бојом, па би замазале чак и целе међупросторе око марака.

Нови предлог о раздвајању марака био је поднео Ханри Арчер. Он је 1 октобра 1847 био поднео план о обележавању марака точкићем. Изгледа да је овако обележавање точкићем и перфорирање било мало познато пре 1850 године.

Писмом од 20. 1. 1848 поштанска управа је ободравала Арчера да истраје у усавршавању свог пројекта. Арчер се дао на посао и израдио машину, која се углавном састојала из једног точкића за зупчање. (Он посла поштанским властима узорке тако зупчаних марака од | пенија. (Ови примерци су данас врло ретки (В. каталог Ст, Гибонсов Н. 16a).

(Саму машину није конструисао Арчер, обичан службеник Шкотских железница, који није имао никаква знања из механике; њу су конструисали други До данас је остало непознато име особе која је пова конструисала машину за перфорирање. Прва машина се показала сувише скупа јер се равни део, на који су се стављале марке, брзо кварио у току јаче употребе. Друга машина је била израђена на истом принципу, али и она је имала своје недостатке. Према мишљењу неких, ова друга машина никад није ни била у употреби, чак ни за експерименте.

После слабог успеха с овим машинама Арчер се разболео. Неки хоће да прикажу да је Арчеру, док је био у делиријуму од грозвице, пала на ум идеја о перфорацији бушењем малих рупица, избијањем кружића од папира кроз међупросторе око марака. Други пак кажу да се инспирисао металним канцелариским завесама састављеним од металних плочица избушених низом рупица у редовима једне за другом. Шта је од овога истина, не зна се, али је већ 23 новембра. 1848 Арчер поднео енглеском патентном уреду захтев да се патентира његова машина, која „олакшава раздвајање марака усецањем на папиру малих кружића и то помоћу челичних жица — зубаца, који су се завршавали у рупицама металног подметача.“ (Овај патент, под бр. 12.340, јасно показује да је трећа Арчерова машина, сада дефинитивна, била типа „чешљастот зупчања и да се с малим изменама задржала све до наших дана за „чешљасто зупчање марака.

ије познат број рупица на дужини од 2 см, нити други сви детаљи, а на Арчеровом цртежу се види седам оупица без ознаке њихове мере у размери са цртежом. Изгледа да је уз захтев за патентирање био приложен цртеж чисто формално.

Али, за симпатичног и упорног Арчера није овде још био крај, јер у пракси се и ова трећа машина није показала без недостгTaka. Наиме, перфорациони „чешаљ“ био је при раду оштетио све марке, било зато што