Филателиста

=— ако је перфорисана, да су јој очувани <о= 51

— ако је неперфорисана, да је сечена тако да има довољно белине око слике;

— да папир није нигде истањен, пробушен или преломљен;

— ако је непоништена, да је на њој сачувана оригинална гума;

— ако је поништена, да је то учињено чистим отиском жига и само на делу марке до највише половине слике;

— да слика марке није површински оштећена (деломично огуљена);

— да боја марке није избледела од светлости или измењена хемијским дејством.

То су све елементи који утичу на квалитет очуваности марке, односно на степен оштећења једне марке. Беспрекорно очувана марка са овог становишта квалификује се у 1 класу и цени се по пуној нето-каталошкој цени, док се степен оштећености процентуално процењује и према томе и вредности марке смањује. Ово је нарочито битно за ретке и скупоцене класичне марке, које се у филателистичком промету као првокласне више и не појављују.

М последње време, може се рећи и од завршетка рата, када је широко преовладало скупљање непоништених марака у серијама, нарочито се обраћа пажња на гумирање марке, Данас се на то толико пази, да кад се узме марке у руку, прво јој се загледа на полеђини гума да се види да ли је „добра“. Најпре треба знати да је раније оријентална гума на непоништеној марки углавном служила као доказ да марка није кориштена за франкирање. МеБутим, послератни талас филателије захтева да на непоништеној марки гума мора да остане недирнута, без икаквог оштећења, без фалца и њеног трага, па чак и без најмањег отиска прстију.

Кад је у филателији већ дошло до тога, да се иежигосаним маркама мора добро загледати гумирана полеђина, онда се то (објективно речено, а не трговачки) може односити само на марке послератних издања, и то на оне које су имале веће тираже, па се данас могу бирати у погледу квалитета, док за ређе марке, које су штампане у мањим тиражима, може због фалцовања или малог оштећења гуме процентуално смањити вредност до 30 одсто. Захтевати да непоништене марке имају интактну гуму може се односити нарочито од оног времена када су издавачи филателистичких албума прешли на производњу специјалних уложака (џепова) за марке познатих под именом „хавид“, који се могу налепљивати на албумске листове, а и улагати у класере.

Друго становиште квалитета марке (израда) неовисно је од филателиста, ма да посредно јесте, иде на адресу произвођача, односно штампарије марака. С обзиром на распрострањеност филатедије и њених захтева, штампарије поштанских марака посвећује све више пажњу на квалитет израде марака у погледу усавршавања штампе, перфорације и беспрекорног гумирања, па се на томе спе цијализирају и постају једна врста института на производњи марака.

Ако анализирамо наша послератна издања марака са стано вишта филателистичко-производног квалитета џочићемо да има много марака, углавном све 1954, 55. године које ни изблиза не одговарају критеријуму савременог производног квалитета. Стога квалитет израде тих марака мерити истим аршином као марке које се данас израђују у најсавременијим штампаријама марака, није могуће нарочито не у погледу гумирања, перфорације и центрирања слике на марки. То је искусним филателистима добро познато, и они наше марке из тог временског периода неће подценити што на гумираној полеђини имају неку тачкицу, цртицу, бору, мехуриће и мале празнине у гумирању, или ако им перфорација у погледу ве