Филателиста

Драган Деспотовић, Београд

ГРАВЕРСКИ И ЦРТАЧКИ ЗНАЦИ НА МАРКАМА

Тек што су прве поштанске марке пуштене у редован промет (у Великој Британији, маја 1840. године), отпочело је "надметање" између Поштанске управе и грађана - корисника поштанских услуга. Наиме, несавесни корисници (и онда их је било), настојали су да једном купљену поштанску марку, на овај или онај начин. по могућству, користе више пута.

Прве поштанске марке (а та је пракса потрајала неколико година, биле су штампане на једном табаку, па су маказама одвајане једна од друге и тако се користиле, већ према захтеваној поштанској тарифи. Наравно поштари су мање или више савесно, те марке жигосали поштанским жиговима али су грађани исецали жигосане делове, спајали нежигосане делове једне марке са одговарајућим исечком (такође нежигосаним) друге марке и поново их користили лепећи их на своја писма.

Поштанска управа (јадна) покушавала је да овој појави “стане на реп“, али без посебног успеха. Користила је и штампање једне марке са две плоче, сигниран коришћени папир, но то је све ишло доста траљаво до појаве перфорир машине 1854. годипе, која је добрим делом, али не и потпуно, онемогућила исецање па, поново спајање коришћених марака. Ова пракса", започета у Енглеској, била је у мањој или већој мери присутна и у другим земљама, па и код нас Трка између несавесних корисника и поште, започета овом _ паивном подвалом“ се наставила, а пракса кривотворења се модернизовала и прерасла у посебно филателистичко подручје, данас познато под именом фалсификати".

Но, вратимо се наслову.

Један од релативно успешних начина да се марка колико толико заштити од злоупотребе и кривотворења био је и посебан знак цртача марке или њеног гравера, што је само паставак раније праксе сигнирања рукописних књига средњег века. Многе поштапске управе Европе, али и ваневропских земаља су, да би заштитили интегритет својих поштанских марака, дозвољавале цртачима мотива марака да се, најчешће на једној марки у табаку, “потпишу пеким знаком, иницијалима или на неки други начин. Мора се рећи да цртачи нису претерано често користили ову могућност,али су им се убрзо придружили и гравери са својим сигнумима. Како су и штампарије желеле "оставе траг“ своме делу, па се и опе епотписивале“, то су марке убрзо имале преобиље додатних елемената за идентификацију. Сигурни смо да маркама које су изашле из швајцарског Курвоазијеа не треба "потпис штампарије“, али, ипак, овај позпати штампар увек ставља на маргину марке свој препозна! љив логотип.

Да се историја понавља, потврђује и наша релативно блиска прошлост. Наиме, од увођења поштанских марака у редован промет у Кнежевини Србији није било много цртача који су се тим послом бавили, па су у помоћ позивани и страни уметници. Ипак, слободно можемо рећи да се на тим првим српским маркама нису појављивали потписи пи цртачи, ни гравера, ни штампарије. Ту праксу је наставила и поштанска управа под династијом Карађорђевић, све до краја Првог светског рата. Прве марке са потписом једне штампарије су издања из 1921. године (Кбр. 1-14) са ликовима регента Александра и краља Петра 1, а штампане у њујоршкој штампарији “American Bank Note Co.”. И Бечка Државна штампарија се потписала испод једног издања наших марака (1926. Кбр. 44-55), па се та пракса наставила и касније, мада не тако често.

~